MALO IZOŠTRENO

Princip koji je zbunio naciju

Cene hleba i ulja bezobrazno su porasle posle veoma uspešne žetve. Cene su, međutim, bile u drugom planu za medije i medijsku publiku dok je Novak Đoković iz nekog vida pritvora vodio pravnu bitku sa auastralijskim vlastima žednim nekakve pobede pred svojim biračima. Statistika umiranja na respiratorima bezmalo prepunjenog autobusa obolelih od kovida svakoga dana i dalje je saopštvana na početku informativnih emisija, ali je publika čekala vesti o Novakovoj odiseji u Australiji.  Iako je, pod uslovom da mu se dozvoli da igra, tek trebalo da pobedi ostale iz svetskog teniskog vrha, mi smo ga već videli kao pobednika i najboljeg u istoriji po broju grend – slem titula.

Pre nekoliko dana, Novak je u intervjuu za Bi – Bi – Si saopštio da neće krenuti na nove trofeje ako bude morao da se vakciniše. Moja sloboda izbora, rekao je Đoković i ponovio odgovor nemalo začuđenoj novinaru, važnija mi je od naziva najboljeg tenisera u istoriji.

Zgranuta nacija, čiji su se ne samo sportski analitičari bili brzo snašli u predviđanju kada će Novak moći da nadoknadi propušteno u Auastraliji i uzdigne se na ostalima nedostižnu visinu u istoriji tenisa, nije mogla da veruje svojim ušima.

Je li moguće da će nam uskratiti prvo mesto u istoriji po broju osvojenih titula na tri dobijena seta? Je li moguće da ćemo biti uskraćeni za teniskog Teslu? Je li moguće da ćemo ostati bez novog dokaza „rasne” superiornosti naroda?

„Još 58 obolelih od kovida umrlo je u poslednja 24 časa”, saopštavaju čitači/čitačice vesti, a mi jedva da i registrujemo u sebi saučešće sa 58 ožalošćenih porodica. Jedan prepun autobus putnika za onaj svet napustio je Srbiju.  Osećamo da nije trebalo da podlegnu, da je to veoma loše po narod i državu, i po instinktu preživljavanja prepuštamo vest statistici epidemije.

Ali Novakova odluka da upravlja svojim životom i slobodom izbora ne može da se prepusti Novaku. Ne može on tek tako da se odrekne dokaza naše posebnosti.

Razume se, ima i skromnijih među nama, sklonih da Novakovu odluku uzmu kao inat, jer je i inat nešto. Istina, nije za statistiku večnosti kao što bi npr. bilo 25 grend –slemova ili 500 sedmica na vrhu ATP, ali nije ni za bacanje.

Novaka je ovog puta shvatilo tragično malo Srba, srazmerno malo ostalima na planeti. Smisao slobode izbora, budući da ne može da se upotrebi za statistiku „rasne” posebnosti ili bar za inaćenje jačima od nas, ostao je nedokučiv i nerazumljiv.

Ostao je nedokučiv i nerazumljiv i za većinu u teniskom svetu, skoro 100 posto vakcinisanom. Nema među njegovim kolegama onih koji neće podržati slobodu izbora osim ako sloboda ne šteti sticanju novca od takmičenja i sponzorskih ugovora.

Na Olimpijskim igrama u Parizu 1924. godine škotski atletičar Erik Lidel je odbio da u nedelju trči kvalifikacije za trku na 100 metara, jer je u njegovom životu nedelja bila rezervisana za bogosluženje. Budući da je zlatna medalja bila unapred viđena u njegovim rukama, nacija i država osudili su ga  kao kukavicu i izdajnika, koji je svoje principe stavio ispred težnje za sportskom slavom koja im toliko znači. Svoj položaj samo donekle je popravio osvojivši zlatnu medalju u trci na 400 metara, sa rekordom toga vremena, za koju nije bio specijalista.

Đoković je drugi u 100 godina šampion koji stavlja principe ispred slave. Cena koju je spreman da plati uključuje propuštanje da osvoji milione dolara od nagrada i sponzorskih ugovora i realnu šansu da postane najveći grend – noslem šampion u istoriji.

Brine jedino što nacija ne pokazuje spremnost da prihvati cenu stavljanja principa iznad slave naroda koji rađa izuzetne. Bilo bi od velike  koristi da Novakovo stavljanje principa iznad slave i novca doživimo kao njegov do sada najbolji udarac, forhend karijere.

Piše Dragorad Dragičević