Вуковар, једна прича

Наслов овог текста, заправо је наслов једног филма Боре Драшковића о Вуковару и његовом страдању у последњем рату. У коме, додуше, по речима бившег председника и хашког сужња Слободана Милошевића, нисмо ни учествовали. Мада смо у њему гинули и ми и Хрвати. Прошлог петка, 18. новембра Хрвати су обележили пуних 25 година од страдања Вуковара. На свој начин, без Срба. Тог 18. новембра, пре четврт века, овде у Србији слављено је ослобађање Вуковара. Они који имају нешто година и сећања, тешко да могу заборавити те слике са телевизијских екрана и службених државних новина. Тако је било у новембру 1991.
Од тада до данас, за ових 25 година много се тога променило. Десиле су нам се санкције, изопштеност из светских организација, осуде, Хашки суд. Изгубили смо некадашњу велику државу благостања, коју смо, ми наивни, бранили у том Вуковару. Добили смо другу, мању с Косовом и још мању без Косова, осиромашену и дезоријентисану. Са новом заставом и химном, али пре свега са новим, другачијим људима који је воде.
Био сам један од оних који су мобилисани на вуковарском ратишту. Начин на који смо мобилисани јесте био бедан, рекли су нам да „идемо на војну вежбу“, односно „на неко гађање“, мада нас до тада нико за такве ствари није мобилисао ноћу и уз помоћ војне полиције. Ипак, и поред тога, нисам имао разлога да се стидим. Ја и слични мени, смо стварно веровали у лаж да идемо у Вуковар да бранимо Југославију. Били смо наивни, што никако не оправдава нашу глупост. Али свакако немамо разлога да преиспитујемо нашу савест. Јер, ја и слични мени, нисмо ишли у Вуковар да пљачкамо и убијамо. Нисмо се на туђој крви обогатили.
Мислили смо да ће пљачкаше и убице стићи правда. А видимо, да су пљачкаши и убице данас међу угледним грађанима. Да их има данас и међу политичарима и међу бизнисменима. Слично је и са Хрватима, али ја овде говорим у своје име.
Прошлог петка у Инђији сам био на једном скупу, где су присутни поздравили вуковарског хероја Веселина Шљиванчанина, данас генерала у пензији. Сећате се тог кршног официра из ударних информативних телевизијских емисија, емитованих „на јавном сервису“ 1991. године? Шљиванчанин је своју хашку казну због објективне одговорности одслужио. За разлику од оних који нису осуђени, иако су били главни инспиратори вуковарске кланице.
Војник Шљиванчанин се данас појављује на местима где „јавни сервис“ ретко залази, па генерала нема на телевизијским емисијама. Зашто? Чега се то Срби и Србија стиде? Ко то брани Шљиванчанину и другим часним официрима да се појављују у јавности? Док фукара која се обогатила док је генерал трунуо у Хагу, не силази са малих екрана, од ударног дневника до ријалити програма.
Променило се пуно тога.
Они који су ратовали у Вуковару за Југославију, схватили су да су преварени и злоупотребљени. А багра која је рат и ратну пљачку договорила са својом усташком братијом, схватила je да су и остали то схватили.
Зато Србија ћути кад Хрвати обележавају Вуковар. И не да онима, који су се поштено тамо борили, да говоре.
Зато Србија нема ни књига, ни филмова, ни те-ве емисија о Вуковару, и не само о њему, већ прича измишљене бајке о српским изгубљеним биткама и вековима и чешља бабу, док живот пролази, а фукара се и даље богати.