Nas su u školi učili da mamama za Dan žena treba nešto da poklonimo. Kroz taj osmomartovski poklon trebalo je da izrazimo ljubav prema našim mamama. Njima u čast recitovali smo i pevali na priredbama, crtali koješta, pravili lutke od varjača i sve u svemu zanimali se na časovima likovnog, muzičkog i opštetehničkog. Tako je bilo kad sam ja išla u školu. Nismo se mi mnogo zamajavali oko suštine praznika. Niti smo mogli da ga razumemo, niti je to bilo važno. Bilo je lepo i veselo, i kad malo bolje razmislim 8.mart je u školama mog detinjstva bio najveseliji praznik, bez mnogo ideologije i teških tema.
Opšta atmosfera među odraslima pred 8. mart je uvek bila na ivici kiča. Muškarci su se obično sprdali sa tim praznikom, a ni žene ga nisu doživljavale naročito ozbiljno. Mada, kad čovek malo bolje razmisli jedini praznik koji je preživeo socijalizam je upravo 8. mart, Dan žena. Koliko se sećam i u socijalizmu je bio ismevan mada je inicijator ustanovljavanja ovakvog praznika bila Klara Cetkin, osvedočeni komunista. Nekako je to žensko pitanje uvek bilo marginalizovano, kao šta hoće te žene, zašto muškarci nemaju svoj dan, i tako dalje i tom slično. Važno je bilo na taj dan zaposlenoj ženi pokloniti karanfil (predivan cvet koji je tako isprofanisan da ga niko više ne voli), važno je bilo u preduzećima izvesti žene na neki ručak, dati im poklon čestitku ili nešto slično, neku gotovinicu i muškarcima je savest bila mirna. I svi su bili zadovoljni i žene i muškarci. I svi su zaboravljali šta je u suštini značio 8. mart. I kako je nastao i zbog čega. Koga zanima neka „konsultuje literaturu“ ili bar vikipediju, pa će videti o čemu se tu radi.
Zašto je taj praznik tako dugovečan, zašto nije sa ostalim danima republike, mladosti, boraca, ustanaka ili armije, otišao na đubrište istorije, zašto je baš on, tako ismevan i omalovažavan preživeo tranziciju i raspad zemlje u kojoj je slavljen? Možda zato što nije suštinski imao veze sa ideologijom, ni sa socijalizmom, a naročito ne sa bratstvom i jedinstvom. On je imao i ima veze samo sa idejom da cela jedna polovina čovečanstva bude tretirana jednako kao ona druga polovina čovečanstva. I uopšte nije važno da li je to Dan žena ili Majčin dan, da li se slavi u martu ili maju. Polovina čovečanstva, ona prva, ženska, zna jako dobro da nije, niti će ikad biti ravnopravna sa onom drugom, jačom, muškom polovinom istog tog čovečanstva. Nije jednaka ni po čemu, pre svega biološki. Stvar bi trebala da bude u tome da sve zaista i ostane samo na biološkim razlikama, ali nije ostalo.Kroz istoriju ljudskog roda postavljeno je tako da se iz te biologije crpu sva druga prava na tlačenje i ugnjetavanje.
I možemo mi danas da se verbalno iživljavamo nad 8. martom, da se sprdamo sa crvenim karanfilima isto onako kao i pre 20, ili 30 ili 50 godina. Možemo i danas da se pitamo šta će ženama praznik kad ga ni muškarci nemaju (?), sve možemo zato što smo pismene, zato što smo imale priliku da završimo neku školu, makar osnovnu, zato što možemo da nasledimo imovinu naših roditelja, zato što nismo vlasništvo ni oca ni muža, zato što imamo pravo na abortus, na izbor budućeg bračnog partnera, zato što možemo da se zaposlimo, steknemo svoju ličnu imovinu… Svašta mi danas možemo, a nekad se nije baš moglo. Doduše, ni danas ni polovina žena na svetu ne može ništa od ovog što sam nabrojala, ali možda će kroz sto godina to biti samo četvrtina? Važno je da ta borba za ljudsku, čovečansku ravnopravnost ne prestane.
Srećan vam 8.mart.