MALO IZOŠTRENO

Zagonetka mržnje prema Vučiću

Sve što se događa na političkoj sceni u Srbiji može da se objasni i racionalnim razlozima, pogotovu ako nam je poimanje racionalnog komotno. Zašto neki među nama koriste novosadsku tragediju za mobilisanje građana protiv vlasti, a drugi misle da je poštenije da se pravda za odgovorne ne proteže tako široko. Zašto neko sada hoće prevremene izbore koje pre dva meseca nije hteo, a neće ih neko drugi koji ih je pre dva meseca nudio. Zašto je neko za iskopavanje litijuma, a drugi je protiv, iako je to silno želeo pre petnaestak godina. Zašto je neko za Zapad, a neko drugi za Istok. Sve može da se objasni interesima, očekivanjima, klasnim statusom u društvu, verom ili ateizmom. Sve može da se objasni osim jednog fenomena na srpskoj političkoj i društvenoj sceni – javno ispoljena mržnje prema prema Aleksandru Vučiću, predsedniku Srbije. Ne antipatija, koja može da se proteže od nenaklonosti do odvratnosti, koja može da se ispoljava i javno, i tajno na izborima, već ostrašćena mržnja koja teži da se ispolji u tragičnim razmerama.
Razume se, nije nemoguće da Aleksandra Vučića neko omrzne iz ličnog razloga, neko koga je Vučić, primerice, politički povredio ili mu ostao politički dužan. Ali, predsednika Srbije mrze paklenom mržnjom ljudi koji nikada nisu bili s njim u ličnom kontaktu, koje čovek nikada nije upoznao, kao ni oni njega, sa kojima mu se put nikada nije ukrstio, kojima lično ništa nije zakinuo.
Racionalnim razlozima, ne i prihvatljivim, može da se objasni čak i pokušaj rušenja vlasti putem obojene revolucije, ako drukčije ne ide. Racionalno može da se objasni i kvalifikovanje predsednika Srbije autokratom i diktatorom, koga treba protestima prisiliti na povlačenje, kad to već ne ide putem izbora.
Ali lična mržnja koja bukti u onima koji ničim nisu neposredno povređeni od Vučića lično ne može da se objasni ni interesima, ni težnjama. U kolumni „Socijala“ neće oboriti režim, novinar Miša Brkić, predani i neumoljivi kritičar ekonomske, unutrašnje i svake druge politike Aleksandra Vučića, predlaže protivnicima režima da napuste njegovo kritikovanje ekonomski argumentima i da nađu mane koje ruše aktuelnu vlast: „Ali ako je socijalna kriza tako izražena i toliko velika, kao što tvrde kritičari, zašto do sada nije proizvela logičan ishod – nezadovoljstvo većine stanovnika i promenu vlasti? Postoji li neki razlog – recimo strah, represija ili klijentelizam – koji sprečava stanovništvo da masovno glasa protiv Srpske napredne stranke? Ili je možda pogrešna premisa (polazište) kritičara? Da li bi bilo korisno, zarad sigurne pobede nad naprednjacima, stati na loptu i analizirati polaznu premisu? Na, primer, da li siromaštvo doista dramatično raste, da li nejednakost ugrožava temelje društva, da li su plate mizerija, da li srednja klasa nestaje?“
Brkić potom sam priznaje da je „teško osporavati podatak da se proširio broj zanimanja i zaposlenih koji zarađuju visoke plate, da raste kupovna moć (bez obzira na inflaciju) i da se uvećava broj pripadnika srednje klase. Rast bruto domaćeg proizvoda, između ostalog, počiva i na značajnom povećanju potrošnje domaćinstava pogurane rastom zarada. Veliki deo radničke klase manje je zabrinut za dostojanstven rad, više je zainteresovan da postigne visoku zaradu.“ Brkić, saglasno tome, predlaže da se Vučić ruši narativom o neustavnom vršenju predsedničke vlasti, o uništenim institucijama, o partokratiji, o eutanaziji pravne države, o gušenju medija. Ali, ovaj narativ ne zahteva Vučićevu glavu sa ramena, već samo njegovu smenu.
Sociolog Slobodan Antonić u kolumni „Još o klasnom preziru“ na portalu Iskra dopušta da je, možda, u pravu jedan njegov „vispreni“ sagovornik, kada kaže da „beogradska srednja klasa, izgleda, mrzi SNS korupciju ne zato što je ona nešto posebno gora od ranije „žute“ korupcije, već zato što uz pomoć nje naprednjaci uspevaju da nju samu odveć lako klasno preskoče. Ozlojeđena srednja klasa, zapravo, želi čvršće klasne granice, prezirući „naprednjačke neandertalce“, kako ih je imenovao jedan autor Peščanika, kao ljude iz niže klase koji su zaboravili gde im je mesto.“
Mnogo šta je u Srbiji skratilo prirodni razvoj, ubrzalo ga, preskočilo određene etape razvoja, ušlo u višu klasu sa rupom u socijalnom iskustvu i defektom u prirodi novog statusa. Srednja klasa trebalo bi da iskustveno pamti šta je bila pre no što je postala srednja. Naša srednja klasa, međutim, želi da što pre zaboravi da je preskočila nešto u razvoju. Želi da sprovede reviziju sećanja, a to može samo brisanjem iz memorije kupovine diplome, veleobrta iz patriote u liberala, brisanjem pamćenja na „dobrotvora“ koji je sve to omogućio, tj. na Aleksandra Vučića.
Naime, taj „dobrotvor“ čija je ekonomska politika omogućila da se skraćenim putem stekne „diploma“ pripadnika srednje klase, ostavlja otvorena vrata prema Istoku, za slučaj da na zapadnim vratima nešto krene po zlu. E, ta otvorena vrata prema Istoku kvare sreću novoj srednjoj klasi, kvare proces revizije klasnog i identitetskog sećanja. I tako se može razumeti silna težnja da se „dobrotvor“ izbaci iz nastavka puta prema Zapadu.
Međutim, i dalje ostajemo dužni razumevanju intenziteta strasti na uklanjanju „dobrotvora“. Proces svrgavanja arhitekte i izvođača ekonomskog oporavka Srbije mogao bi da bude, osim legalan, čak i legitiman ako bi ostao u zakonskim i moralnim okvirima. Ali proces je iz političke skliznuo u patološku ravan, i s toga se „dobrotovoru“ srpske srednje klase, kome se ne odriču zasluge za ekonomski napredak, oduzimaju humane osobine da bi se pokrila nehumana strast prema njegovom fizičkom uklanjanju.
Lako je profesoru Antoniću da se iz kolumne u kolumnu približava objašnjenju ovog paradoksa, jer raspolaže alatima ne samo sociološke nauke i čudesnom pronicljivošću u opservaciji naše konfuzne situacije. Nama ostalima, pogotovu ako ne odričemo postojanje i „više pravde“, nije strano da za objašnjenje teškog oboljenja dela naše srednje klase uzmemo, krajnje pojednostavljeno, nekakvu kletvu. Možda haških sužanja, koje su neki od nas hvatali i predavali, a drugi od nas to gledali bez fizičkog i verbalnog protivljenja. Zašto ne?
Dragorad Dragičević