BORBA SA POSTPOROĐAJNOM DEPRESIJOM

Roditeljstvo je trka na duge staze

Savršena mama (ni tata) ne postoji. Postoji dovoljno dobra mama, a to je mama kojoj je dobro. Sasvim je u redu ne snaći se odmah i brzo, ne znati odgovore na sva pitanja, grešiti i tražiti pomoć

Moj prvi zadatak na kliničkoj praksi u jednoj zdravstvenoj ustanovi bio je razgovor sa mladom ženom koja je nekoliko dana nakon porođaja pokušala suicid tako što je sebi omotala tuš oko vrata. U susednoj sobi je bio njen muž, njena majka i tek rođena beba. U trenutku našeg razgovora, na vratu joj je još uvek bio vidljiv ožiljak i podlivi. Bila je usporena, umorna i iscrpljena. Ta mlada žena je bila tek godinu dana starija od mene. Šta ju je toliko moglo uznemiriti da joj suicid izgleda kao rešenje, pitala sam se. Ja, tada student, bez roditeljskog iskustva.
Iako bi preuzimanje roditeljske uloge trebalo da bude najlepši trenutak praćen radošću, za neke žene i muškarce, trudnoća i period nakon porođaja mogu biti izuzetno stresni i izazovni. Hormonske promene, nedostatak sna, prilagođavanje na novonastalu situaciju, bebin plač – to su sve normalne, ali i zahtevne situacije. Kada na to dodamo i činjenicu da je u našem društvu prisutan stav da je „roditeljski instinkt“ urođen i da bi dolaskom bebe roditelji sve trebalo da znaju, očekivano je da se razvije osećaj nesigurnosti i zbunjenosti.
Rođenje deteta izaziva čitav spektar snažnih emocija, od uzbuđenja i radosti do brige, straha i uznemirenosti. Takođe se može pojaviti i nešto što ne očekujete, a to je tzv. bebi bluz (postporođajna tuga) ili čak depresija.
Bebi bluz ili postporođajna tuga je izraz koji se koristi da se opiše stanje zabrinutosti i iscrpljenosti, kao i osećaj preplavljenosti novim obavezama i gubitka kontrole nad emocijama. Uključuje promene raspoloženja, nalete plača, uznemirenost, tugu, ranjivost, zbunjenost, osećaj iritiranosti, smanjenu koncentraciju i promene u apetitu i kvalitetu sna. Ovo stanje je blago i prolazno, može trajati od nekoliko dana do dve nedelje. Navedeni simptomi spontano prolaze kada se majka prilagodi novim zahtevima. Učestalost je veoma visoka, gotovo da nema mame koja u nekoj meri nije iskusila ovo stanje.
Postporođajna depresija se najčešće razvija u prvih nekoliko nedelja nakon porođaja. Može se javiti i pre porođaja, ali i kasnije, čak godinu dana nakon rođenja deteta. Ona je više od tuge i obične zabrinutosti. Simptomi su intenzivni, dugotrajniji i zahtevaju stručnu pomoć. Uključuju depresivno raspoloženje, preteranu plačljivost, teškoće u povezivanju sa bebom, povlačenje od porodice, promene apetita, umor i gubitak energije, poremećaje sna. Mogu se pojaviti i osećanja neadekvatnosti, nekompetentnosti za roditeljsku ulogu, snažna anksioznost, čak do napada panike, strahovi da ćete povrediti bebu i, najzad, misli o samopovređivanju i suicidu. Najčešće misli idu u smeru preispitivanja sopstvene podobnosti za roditeljstvo i kapaciteta za suočavanje sa novonastalom situacijim – „Nisam dobra mama“, „Ne mogu ovo… Ne mogu da podnesem..“, „Nikad se neću oporaviti“, „Nikad ovo neću savladati“, „Šta ako uradim nešto pogrešno, pa naudim bebi“, „Ovo svima lako ide, osim meni, šta ne radim kako treba, zašto se ovako osećam, koliko će to da traje, zašto, prosto, ne mogu da budem srećna?“ „Niko me ne razume, niko se i ne trudi da me razume, sasvim sam sama u svemu ovome“, „Hoće li ikada sve doći na svoje, hoću li ikada biti ponovo srećna…
Zanimljivo je da od ovog poremećaja mogu patiti i očevi koji imaju slična strahovanja. Parovi se teško odlučuju da potraže pomoć zbog stida i osećanja krivice, jer se čini nemogućim da nešto tako prirodno i lepo, kao što je rođenje deteta i roditeljstvo, može izazvati ikakve dileme i teškoće. Znaci za uzbunu i signali da je vreme za stručnu pomoć su održavanje i pogoršanje simptoma i posle dve nedelje od njihovog pojavljivanja, teškoće u obavljanju svakodnevnih poslova i zbrinjavanje bebe, pojava uznemirujućih misli o povređivanju sebe ili bebe.

Simptomi postporođajne depresije

• Osećanja tuge, beznadežnosti, obeshrabrenosti, praznine
• Česte i nagle promene raspoloženja, bez vidljivog povoda
• Često plakanje i plakanje bez očiglednog razloga
• Doživljaj preplavljenosti i iritabilnost
• Preterana briga i anksioznost
• Osećanja krivice i stida
• Osećanje besa i frustracije
• Preterano spavanje ili nemogućnost spavanja (nevezano za ritam bebinog spavanja i buđenja)
• Prejedanje ili nedovoljan unos hrane
• Teškoće u vezi sa koncentracijom i pamćenjem
• Gubitak interesovanja za uobičajene aktivnosti
• Povlačenje iz socijalnih odnosa i aktivnosti
• Glavobolje ili stomačne tegobe
• Teškoće u izgradnji bliskosti sa bebom
• Stalna sumnja u vlastite sposobnosti brige o bebi
• Nametljive (intruzivne) misli o mogućnosti da se nanese povreda bebi ili sebi
• Misli o smrti i samoubistvu

Uzroci postporođajne depresije mogu biti različiti i najčešće podrazumevaju kombinaciju više faktora, genetskih (veća je verovatnoća pojave ukoliko je ima u porodičnoj istoriji), fizioloških (hormonalnih – dolazi do naglog pada estrogena, progesterona i hormona štitne žlezde, što doprinosi da se žena oseća usporeno, malaksalo i umorno) i emocionalnih. Faktori rizika su povećana izloženost stresorima neposredno pre i tokom trudnoće, komplikovana trudnoća, teškoće sa zdravstvenim stanjem, višestruka (blizanačka, npr.) trudnoća, teškoće sa dojenjem, nedovoljna podrška partnera i drugih članova porodice, neplanirana ili neželjena trudnoća. Neka istraživanja postporođajnu depresiju dovode u vezu sa prevremenim porođajem, dugotrajnim porođajem i subjektivnom procenom da je bio veoma bolan. Takođe, pojava postporođajne depresije je zabeležena u nešto češćem procentu kod žena koje su se porodile „carskim rezom“, zbog dužeg oporavka i bolova nakon operacije.
Nezanemarljiv je i uticaj medija i promovisanje nerealne slike o super-ženi i savršenoj mami koja se neverovatnom brzinom vraća u rutinu, vraća „devojačku“ kilažu, sa lakoćom balansira sve obaveze, društveno je aktivna, uživa u majčinstvu i još stigne da se, brižljivo sređena, slika za društvene mreže. Majke kojima to, prirodno, ne polazi za rukom, osećaju se nekompetentno, nesigurno i manje vredno.
Moguće i neželjene posledice postporođajne depresije pogađaju celu porodicu. Tiču se, najpre, odnosa majke i bebe. Majka koja pati od postporođajne depresije uspostavlja slabu ili nikakvu interakciju sa bebom. Manje obraća pažnju na bebine potrebe, pruža manje fizičkog kontakta (uzimanja u naručje, dodira, maženja). Komunikacija (vokalna i vizuelna) je siromašna i nedovoljna-mama manje gleda u bebu, ređe se osmehuje, manje joj priča i stimuliše je. Posledice su teže i ozbiljnije ukoliko period depresivnog raspoloženja traje duže i, pritom, mama nema podršku porodice ili stručnog lica. One se ogledaju u zakasnelom psihomotornom i emocionalnom razvoju bebe. Osim toga, u situaciji postporođajne depresije trpi i partnerski odnos.
Postorođajna depresija se može prevenirati. Najpre je važno osvestiti činjenicu da se rođenjem deteta partnerski i porodični život bitno menja i da će biti neophodno vreme za adaptaciju. Nerealno je da će sve biti „bajno i sjajno“, jer je briga o novom životu zahtevan i stresan posao. Tu su izazovi uspostavljanja laktacije i ritma dojenja (ishrane, generalno), nespavanje, grčevi, nerazumevanje značenja bebinog plača. Tu je mama koja se oporavlja od porođaja, njeno telo je iscrpljeno i osetljivo. Tu je tata koji je verovatno uplašen i zbunjen, još nevešt u novoj ulozi. Stoga je za sve buduće roditelje korisna psihoedukacija za razvoj strategija efikasnog suočavanja sa stresom, ali i izgradnja mreže podrške (koga imamo „u timu“ i ko oko čega može da pomogne).
U slučaju da do postporođajne depresije, ipak, dođe, da bi se ona adekvatno lečila, najpre je potrebno prepoznati simptome. Ukoliko traju duže od dve nedelje, intenziviraju se i očigledno remete svakodnevne aktivnosti i kvalitet brige o bebi, potrebno je potražiti stručnu pomoć. Tretman postporođajne depresije zavisi od ozbiljnosti simptoma. Nekada je dovoljno psihološko savetovanje, a nekada je potrebno uvesti i farmakoterapiju (uz obavezne konsultacije lekara, nikako na svoju ruku!).
Savršena mama (ni tata) ne postoji. Postoji dovoljno dobra mama, a to je mama kojoj je dobro. Sasvim je u redu ne snaći se odmah i brzo, ne znati odgovore na sva pitanja, grešiti i tražiti pomoć. Roditeljstvo je proces, trka na duge staze, a prepreke se savladavaju celom dužinom. Roditelj se ne rađa, roditelj se postaje onog trenutka kada dobijete dete i kroz sve faze odrastanja i sazrevanja, rastete zajedno.
Ivana Milanović-Tomašević, dipl. psiholog
ivana.psiholog.sm@gmail.com