MALO IZOŠTRENO

Preporodno rušenje i preporodna podrška

Na velikom skupu „Ne damo Srbiju“ predsednik Aleksandar Vučić objavio je pet zahteva državnim organima, od kojih nova politička organizacija, početno nazvana Pokretom za narod i državu, neće odustajati dok se svi ne ispune. Evo tih pet zahteva: 1. Da se uspostavi puno poštovanje Ustava i zakona, da se osigura bezbednost građana Srbije i da se otete institucije vrate građanima kao nosiocima narodne suverenosti, uključujući i RTS koji je jedan od ključnih učesnika u obojenoj revoluciji; 2. Da se utvrdi pravna odgovornost svih lica koja su učestvovala u vandalskim nasrtajima i napadima na građane prilikom njihovih mirnih okupljanja u Srbiji, a naročito da se otkriju i kazne počinioci, podstrekači i pomagači divljačkih napada na mirno okupljene građane u Nišu; 3. Da se svakom đaku i studentu omogući da se školuje i studira ukoliko to želi; 4. Da se otkriju počinioci, podstrekači i pomagači u vršenju aktivnosti napada na vitalne državne institucije i objekte i da se spreči preduzimanje takvih aktivnosti u budućnosti; 5. Da se spreči svaka aktivnost kojom se samovlasno i protivpravno parališe privredna delatnost i onemogućavaju građani da sprovode svoje životne aktivnosti.
Malo je građana Srbije koji ovo predsednikovo viralno čitanje viralnih zahteva vlastima Srbije nisu propratili sa smeškom pri dnu lica, jer je i poslednjem „političkom čoveku“ među nama potpuno jasno da je upravo predsednik Srbije imao u poslednjoj deceniji presudan uticaj na funkcionisanje vlasti u svakom pogledu, pa i u domenima ka kojima ciljaju ovi zahtevi. Svestan toga, predsednik je posle čitanja zahteva dodao da ih je „pomalo“ uputio i samom sebi. Čak i da nije bilo ove male ograde, učesnici nesumnjivo jednog od najvećih skupova ne bi gledali u sitnicu čitanja zahteva „samome sebi“, pa su zahteve primili sa iskrenom radošću i iskrenim razumevanjem da je Vučić iznuđeno vodio politiku trpeljivosti prema antidržavnom spletkarenju, koje je odgajilo do sada neviđenu neposlušnost prema Ustavu Srbije i zakonima. Ako je takva politika, koja je tokom cele decenije ugađala Zapadu tetošenjem antidržavne mreže, shvaćena kao iznuđena onda „čitanje zahteva samome sebi“ ima preporodnu snagu, koja obznanjuje da trpeljivosti prema maltretiranju građana Srbije više neće biti.
O programu pokreta, međutim, manje se zna posle njegove dvodnevne promocije nego što se pre znalo. Predsednik je na ovom skupu rekao da će program pokreta graditi ljudi koji se pokretu pridruže. To ne znači da on nije stigao ili nije umeo da napiše program, već da programske ciljeve i sadržaje ostavlja otvorenim, kao što se vrata ostavljaju otvorenim za poželjne ljude, možda čak i za one koji ga sada kritikuju zbog sumnjive suverenosti Srbije, ali su protiv smene vlasti bez izbora. Teoretski je moguće da se na tim otvorenim vratima pojavi i neko iz nacionalne inteligencije, kada se liši straha od rizika da bude provučen kroz neku stranačku inicijaciju, koja nije nemoguća ako će SNS biti baza pokreta. Mnogi još ne mogu da zamisle da će utihnuti prizemno glasnogovorništvo koje proteklih godina nije dopuštalo da izvan SNS ima patriotizma i inteligencije, i koje je mangupskom retorikom u velikoj Vučićevoj senci u smislu osnuj partiju, majstore, pa sa svojom politikom izađi na izbore sprečavalo dijalog o suverenizmu i identitetu nacije.
Policija je saopštila da je njen softver nabrojao 140 hiljada prisutnih na kraju drugog dana narodnog zbora, kontra Vučićevoj proceni da ih je bilo mnogo više, ali je tročlano udruženje građana Arhiv javnih skupova nabrojalo samo 55 hiljada učesnika zbora „Ne damo Srbiju“, što je oko šest puta manje nego na protestu 15. marta. Nevezano s tim što je odavna izgubljen svaki smisao polemisanja sa propagandno projektovanim brojkama o prisustvu na političkim skupovima, uspoređivanje dvaju velikih skupova je neizbežno.
Naime, protestni skup od 15. marta imao je lice mladosti, preporodne avanture i nade, čak i radosti što se učestvuje u rušenju vlasti doživljene kao autokratija, lice koje se smrklo i zbunilo usled aktiviranja terorističko-anarhističkih grupa, tajno organizovanih da pokrenu preobražaj radosti i nade u masu za rušilačko obaranje vlasti po obrascu od 5. oktobra 2000. godine.
Zbor „Ne damo Srbiju“ imao je takođe lice mladosti i nade, čak i radosti usled osećaja učešća u preporodnoj političkoj akciji, ali se do kraja skupa nije dogodilo ništa što bi osmeh nade ugasilo. Naprotiv, dogodilo se nešto što može da razoruža i začudi možda i poneku tvrdu glavu sa suprotne strane.
Naime, ovaj veliki skup je, na Vučićevu objavu da mu je srce u Ćacilendu i da i sam pripada „ćacima“, spontano je prihvatio inicijaciju pogrdnim nazivom koga su studenti u blokadi smislili da njime omalovažavaju mlade sa suprotne političke strane. Pogrdni nadimak i inače prestaje da bude pogrdan kada se oberučke prihvati, i on odjednom postaje znak skromnosti i znak izvesne nadmoći. Šta više, kao da se dogodilo priznanje da je Vučićeva „iznuđena trpeljivost“ prema antiidentitetskim težnjama doprinela da neki nevoljni đak srednjoškolac, koji je preduzeo pisanje lojalističke parole, ne razlikuje ćirilično đ od ćiriličnog ć.
Jedan pogrdni nadimak za mlade koji ne žele da se vlasti menjaju revolucionarnim prevratima krenuo je u susret drugoj strani, ka mladima kojima se silno dopao vetar revolucije u kosi. Ako inspiratora pokreta za narod i državu Aleksandra Vučića čuje i uvaži predsednik Srbije Aleksandar Vučić, to jest ako vlast delotvorno prihvati pet zahteva pokreta, ovaj pogrdni i lukavo prihvaćeni nadimak mogao bi, ako bude sreće, da pokaže kako se razblažuje mržnja koja truje Srbiju.
Dragorad Dragičević