MALO IZOŠTRENO

Proksi rat preko studenata

Ne govorimo o masovnom petnaestomartovskom protestu, koji je okupio i studente, i srednjoškolce, i opoziciju, i neopredeljene građane. Sa tako masovnim nezadovoljstvom se ne polemiše. Govorimo o jednom segmentu političke krize u Srbiji. Naime, već četiri meseca grupe studenata nepoznate brojnosti, javnosti nepoznatih pojedinaca, nedefinisanih i klizećih zahteva, neproklamovanih ciljeva, nepoznate reprezentativnosti, blokiraju rad univerziteta u Srbiji.
Već četiri meseca organi univerziteta neće da se pitaju ni o čemu i sve svoje nadležnosti voljno ustupaju ovim, u osnovi konspirativnim, grupama koje su izabrale da se nazivaju plenumima. Već četiri meseca rukovodstva fakulteta i univerziteta potpuno zanemaruju studente koji ne učestvuju u blokadi nastave, i odbijaju da izbroje na kojoj je strani studentska većina i da li plenumi imaju reprezentativnost za to što čine.
Već četiri meseca državna vlast u svome teškom jadu kuka pred građanima koji ne izlaze na proteste u uverenju da je izlazak na izbore dovoljan za iskazivanje političke volje, i oni ne znaju da li se od njih očekuje da odmah osuđuju ili samo da pamte ovo nepočinstvo blokadera i da iz osvete prema počiniocima i naručiocima glasaju na izborima očekivano. Već četiri meseca ucveljeno i zabezeknuto Ministarstvo obrazovanja čeka da se konspirativni štabovi blokadera odobrovolje za bilo kakvu komunikaciju sa prosvetnom vlašću, da se dekani i rektor smiluju i otkriju zašto su onemogućili sve organe uprave na fakultetima i univerzitetima i svu vlast predali revolucionarnim plenumima.
Već četiri meseca jedan, od zakona odmetnuti, rektor upravlja blokaderskim grupama, gradi slavu junaka koji je odbio da razgovara sa predsednikom Srbije, koji odbija da uvaži zahteve „reakcionarnog“ dela studenata sklonih da polažu ispite iz predmeta umesto ispita iz revolucije. On je u emisiji „Oko“, voditeljki Milici Cvejić koja je i fakultetska nastavnica, izjavio da je zadatak njega, kao rektora, da pažljivo „osluškava“ želje studenata i da tako postupa, a solidarna voditeljka/profesorka izbegla je da ga uznemiri pitanjem da li „osluškava“ želje svih studenata a ne samo blokadera. Jer, jednoj strani oprašta i nezakonitost samog oblika plenumskog organizovanja, a drugu stranu ignoriše samo zato što mu svoje zahteve nije dostavila preko fakultetskog imejla.
Ovaj rektor „osluškavač“ je, nehotice, sopstvenom pismenošću pokazao da „ćaci“ možda nisu u Pionirskom parku već na samom vrhu univerziteta, a svojim „pravnim“ postupanjem ispoljio je opasnu sklonost ka samovolji i zloupotrebi svoje visoke funkcije. U pomenutoj emisiji na RTS, on mangupski tvrdi da „odgovornost nije na studentima već na onima koji ne ispunjavaju njihove zahteve“, kao da je zahtev, bez obzira na to šta se zahteva, bogomposvećna inokosna neupitnost. On je odnekud ubeđen u svoje poslanje komesara revolucionarne grupe studenata, pa u istoj emisiji nonšalantno veli da „nije na upravi fakulteta i univerziteta da proverava na kojoj strani je većina studenata, neka to sami studenti ustanove“, uprave treba da budu na pravoj strani!
Već četiri meseca država željno i ponizno čeka da ovakav rektor dođe na razgovor, i odbija da vidi da je deo profesorskog staleža, sa rektorom na čelu, poveo preko studenata proksi rat protiv vlasti vične dobijanju izbora. Da nije tako, o ispunjenosti smislenih i, u osnovi dobronamernih, studentskih zahteva ne bi odlučivale dve „ekspertske“ grupe profesora, i ne bi obznanjivale stavove svojih pojedinaca o praktičnoj nekvalifikovanosti vlasti da zahteve uopšte i ikada ispuni. Ove dve „ekspertske grupe“ su teško oštetile predstavu o autentičnosti zahteva studenata u blokadi, ali je ta predstava prešla u domen političke vere, i nije joj potrebna kredibilnost da bi opstajala.
Ucveljeno i zabezeknuto Ministarstvo obrazovanja preduzelo je da primenjuje krajnje redukovane mere u vidu smanjenih zarada za potpuni nerad. Uz to ide i poruka: nadoknadite neizvršeni rad, i dobićete ostatak plata. To jest, vratite se poslu i sve će biti zaboravljeno. Ministarstvo zna da nadoknada propuštenog naprosto nije moguća, ne samo vremenski i obimom. Nadoknada moralnog pada obrazovanja i raspada poretka vrednosti ne može da se nadoknadi ni kroz više generacija, sve kada bi smo se probudili sa uređenim nacionalnim obrazovnim sistemom.
Univerzitetski profesori su, u našoj predstavi o njima, elita obrazovnog sistema koja finalizuje obrazovanje mladih ljudi i u znatnoj meri opredeljuje i njihove potencijale, i njihov odnos prema zajednici, ako ne i prema državi i otadžbini. O kakvoj obrazovnoj eliti i o kakvoj finalizaciji je reč ako se ta elita ponaša detinjasto, nedostojno, neodgovorno i razuzdano, i ako je stigla do diskursa „možemo kako nam se hoće, a vi nam ne možete ništa“? Oni ne vide da beogradski univerzitet već ima katedri sa manje studenata nego nastavnika, koje opstaju na „zavetnom“ odnosu države prema njima, kao prema seoskim školama sa jednom učiteljicom i jednim đakom. Oni ne vide da je pitanje vremena kada će se država dosetiti da je jeftinije te nekolicine studenata poslati na Harvard, o njenom trošku, nego izdržavati kompletne kolektive izumirućih katedri. Pitanje je vremena kada će se država setiti kurioziteta da je najstrasnija i najpolitičnija posvećenost blokadi nastave upravo tamo gde je „tržišna narudžbina“ kadrova najtanja, na Fakultetu dramskih umetnosti, gde bi, po prirodi umetničkih profesija koje se tamo stiču, politička opredeljenost trebalo da bude pristojno sakrivena.
Dragorad Dragičević