MALO IZOŠTENO

Da sunce izađe na zapadu

Možda iz neočekivanja da se u jednoj numeri sa Evrovizije nađe nešto filozofski upotrebljivo, a možda i iz nekakve generacijske sujete, neki od nas su propustili da u Konstraktinom tekstu In corpore sano vide pronicljivu dijagnozu egzistencijalnog raspeća pojedinca i kolektiviteta. Slab um u zdravom telu/Tužna duša u zdravom telu/Očajni um u zdravom telu/Uplašen um u zdravom telu/I šta ćemo sad? Protutnjao je, po objavi Novaka Đokovića istorijski, protestni skup u Beogradu. Udruženje građana za amatersko brojanje ljudi na skupovima Arhiv javnih skupova uspelo je da pohvata skup u neprekidnoj višesmernoj šetnji, pa i samu Jelenu Ćoković, i da izbroji „između 275 i 325 hiljada“ protestaša. Grupa luksemburških medija sumirala je da je Vučić definitivno izgubio legitimitet, a Fajnenšel tajms je u noći između 15. i 16. marta izračunao da Vučića ne podržava 55 posto građana Srbije. U rekapitulaciju „istorijskog“ protestnog skupa mora da uđe i dramatična objava „studenata u blokadi“ da to više nije njihov protest i, potom, njihova bežanija ka fakultetima i Studentskom gradu, i mora da se spomene da su protest preuzeli kriminalci i maskirani borci iz NVO. Mora da se pomene i majčinsko upozorenje Nataše Kandić studentima „ne možete vi sada da se povlačite, morate da nastavite“.
Nema smisla ni razapinjati se između policijskog zbira od 107 hiljada i zbira „između 275 i 325 hiljada“, nema smisla opozivati vest da je Vučić izgubio legitimitet. Smisleno je samo pozvati u pomoć bistroumnu Konstraktu: I šta ćemo sad?
Od predsednika Srbije Aleksandra Vučića, odmah po završetku protestnog skupa, čuli smo pravu predsedničku izjavu da protest koji je okupio toliko ljudi obavezuje vlast da bolje razume građane i da počne da se menja i da uči, a usput je napomenuo da će o tome kasnije, verovatno misleći na sadržaj programa Pokreta za narod i državu, koji je pred osnivanjem. Predsednik, palo je svima u oči, nije iskazivao trijumfalizam uspešnim odbijanjem ovako snažnog napada protestaša niti je govorio, a mogao je, o pobedi nad obojenom revolucijom. Od opozicije koja je, u direktnom prenosu, preotela protest od studenata nema novih stavova osim obznane da je Vučić konačno „gotov“, što znači da je za nju prelazna vlada i dalje jedini cilj i jedini izlaz. Izlaz joj je upravo jedina opcija na koju predsednik nema zakonsko pravo niti će je, kaže, prihvatiti po cenu života.
Protesti su odavno okarakterisani kao protesti imućnijeg dela srpskog društva, a ovaj, „istorijski“, je uspeo da prikupi mnoštvo pritoka iz unutrašnjosti Srbije i sabere ih u ozbiljnu množinu nezadovoljnih građana. Dve od mnogih ikona protesta iz ekstremno bogatog dela društva, Jelena Đoković i Milan Janković alijas Filip Cepter, navele su predsednika Srbije da izgovori populističko pitanje, kakvo se čuje u ubedljivoj većini građana: „A šta im još fali pa protestuju?“ Briga za siromašne građane to svakako nije, jer blokade po posledicama koje izazivaju, čine siromašne još siromašnijim.
Predsednik se pravi da ne zna „šta im još fali“, a većina građana Srbije i celog siromašnijeg dela sveta polazi od uverenja da proteste pokreću samo socijalni razlozi. Zbilja, šta fali Jeleni Đoković, Cepteru i mnoštvu bogatih Srba, šta fali rektoru Đokiću i profesorima koji se kriju iza iskrene studentske pobune protiv korupcije? Odgovor je krajnje jednostavan: preumljenje Srbije i vlast koja će direktnije od sadašnje, da propoveda izlazak sunca na zapadu.
Nema niko pravo da kaže da ovaj bogati ili boljestojeći deo srpskog naroda ne voli svoju zemlju. Voli je, ali sabira dva i dva i, ako se ne može dobiti više od četiri, ovaj racionalni tip Srba nije sklon da ide protiv matematike.
Problem tog prostog i tačnog računa je što Srbija kao država ne bi ni nastajala ni opstajala da nemerljivim ljudskim žrtvama nije iz dva i dva izvlačila mnogo više od četiri. To se odnosi i na njenu današnju borbu za opstanak države i dela naroda koji je ostao izvan državnih granica: ako bi se pomirila da je rezultat sabiranja dva i dva jednako četiri, Srbija ne bi nalazila smislenim da se protivi otimanju Kosova i ubrzanom ukidanju Republike Srpske.
Na beogradskom protestu, koga je odsutni Novak Đoković opisao u dve reči „Istorija, veličanstveno!“, nije bilo ni jedne majice sa poznatom krvavom šakom. Trebalo je samo petnaestak dana od vašingtonskog protesta zaposlenih u USAD-u, obučenih u majice sa krvavom šakom, pa da se na protestima i u Beogradu i u Budimpešti ne pojavi više nijedna krvava šaka, da simbol korupcije koja odnosi ljudske živote začas ode u duboku prošlost, kao svedok veze protesta sa Soroševim projektom otvorenog društva. Šta više, srpski protestaši više i ne pominju korupciju, jer bi se njenim pominjanjem publici nudio „link“ do Vučićeve akcije protiv korupcije. Za protestaše, koje ne treba zvati po jednom krilu hrišćanske vere, ne postoji ništa dobro da ga je Vučić uradio, niti on, po svojoj prirodi, može šta dobro da uradi.
Vrh „poplavnog talasa“ srpskih protesta nije srušio izabranu vlast. „Pumpanje“ će se strmoglaviti u prošlost kao i krvava šaka, ali su mali izgledi da opozicija proglasi kao pobedu Vučićev „gubitak legitimnosti. Što bi se na „vojvođanskom“ reklo, Vučićeva nelegitimnost se ne maže na leba. Ostaje da se vidi šta predsednik Srbije misli kada kaže da ovako masovan protest obavezuje vlast da bolje razume građane i da počne da se menja i da uči. I da li će i kome će aktuelna vlast ponuditi nešto da „namaže na leba“, i hoće li to biti dovoljno da se utoli nesnošljiva glad za vlašću i zaokretom Srbije.
Dragorad Dragičević