IZ UGLA PSIHOLOGA: KAKO PREPOZNATI DA JE DETE ŽRTVA NASILjA?

Stepen brutalnosti i nivoa agresije koji deca trpe sve veći

Broj dece izložene agresiji izuzetno je zabrinjavajući, a ono što je dodatan razlog za brigu je činjenica da je među prijavljenim slučajevima stepen brutalnosti i nivoa agresije koji deca trpe sve veći. Svako ponašanje koje je izmenjeno, odstupa od razvojnih normi i uobičajenog repertoara ponašanja deteta, a nije povezano sa bolešću ili nekim drugim fiziološkim uzrocima, može biti signal za uzbunu. Svi koji rade sa decom bi trebalo da budu osetljivi na prepoznavanje ovih signala, a samu procenu treba sprovesti oprezno, pažljivo, razmatrajući sve relevantne činioce.

Posledice nasilja nad decom brojne

Nasilje nad decom je veoma rasprostranjen fenomen, nezavisno od nacije, kulture, stepena razvijenosti zajednice. Ono izaziva patnju deteta, negativno utiče na psihofizički razvoj, a posledice su brojne, često dugotrajne i održavaju se do odraslog doba, čak se prenose i na sledeće generacije. Postoje različiti oblici nasilja: fizičko, psihičko, tj. emocionalno, seksualno, socijalno i elektronsko. Procena kojom se utvrđuje da li neko dete trpi nasilje mora biti precizna i sveobuhvatna, zasnovana na razmatranju aktuelne situacije, fizičkih povreda ukoliko postoje, ponašanja deteta i faktora rizika. Izuzetno je važno razlučiti povrede koje su nastale nenamerno (pri padu ili u igri), kao i druge promene koje su nastale kao posledica drugih okolnosti (bolesti) od onih koje se podvode pod nasilje.

Znaci da nešto nije u redu

Saznanje o nasilju može biti direktno, ako dete samo izveštava o njemu ili indirektno, kada na osnovu nekih znakova postoji sumnja da se nasilje dešava. Ti znaci mogu biti fizički: vidljive povrede, prelomi, modrice, ožiljci, posekotine, ogrebotine, zapušten izgled, neurednost, fiziološki: bolovi u stomaku, glavobolje, promene na koži, ozbiljan umor, zloupotreba alkohola, lekova ili psihoaktivnih supstanci, emocionalni: plačljivost, povučenost, razdražljivost, ispoljavanje depresivnih reakcija, anksioznosti, besa, agresivno i destruktivno ponašanje, pojava različitih strahova, gubitak samopouzdanja, pokušaj suicida… U ovu grupu spadaju različiti oblici regresivnih ponašanja, što podrazumeva vraćanje na neke razvojne stadijume koje je dete već prošlo, kao što je noćno umokravanje, poremećaji govora i slično. Na planu ponašanja može se pojaviti iznenadni pad u školskom postignuću, nezainteresovanost za aktivnosti koje su do tada predstavljale zadovoljstvo, izbegavanje i neizvršavanje obaveza, pad pažnje i koncentracije, učestali izostanci, kašnjenje, zatim izbegavanje socijalnih i fizičkih kontakata, dodira, strahovi u prisustvu određenih osoba. Kod mlađe dece treba obratiti pažnju na neuobičajene načine igre, pogotovo ako se u. „kao da“ ili „kobajagi“ igrama pojave neobični likovi, njihove interakcije i dijalozi, ako igra postane destruktivna.
Istraživanja pokazuju i vezu između nasilja i određenih otežavajućih okolnosti kao što su siromaštvo i invaliditet, deca koja odrastaju u lošijim socio-ekonomskim uslovima i imaju neki oblik invaliditeta ili hroničnu bolest su u većem riziku da trpe nasilje. Drugi faktori rizika mogu poticati i od samih roditelja, recimo njihova psihopatologija, nerealna očekivanja od deteta, slabe veštine roditeljstva, nasilje u porodici između odraslih članova. Pojavi nasilja značajno doprinose i socijalni faktori, kao što su tolerancija i normalizacija nasilja, problematično okruženje i slično.

Ožiljci na duši

Psihičko nasilje ne ostavlja modrice i ožiljke, bar ne one vidljive. Ožiljci na duši, oni koji značajno remete svakodnevno funkcionisanje, utiču na mentalno zdravlje, samopouzdanje i sliku o sebi, mnogo su dublji i dugotrajniji. Osobe koje trpe nasilje su često izložene poliviktimizaciji, odnosno nekolikim vrstama nasilja. Fizičko nasilje gotovo uvek uključuje i psihičko, pa i socijalno, a psihičko ne mora nužno da uključuje fizičko. Nasilje uvek podrazumeva nekakvu demonstraciju moći, čime se osobi koja ga trpi unosi nemir, strah, zbunjenost, urušava samopouzdanje, narušava pozitivna slika o sebi. Depresija, anksioznost, misli o samoubistvu ili pokušaj samoubistva su neka od stanja kroz koja prolaze žrtve emocionalnog zlostavljanja. Znaci fizičkog nasilja mogu da zacele posle nekog vremena, a oporavak od psihičkog nasilja je dugotrajniji, iscrpljujuć i zahteva strpljenje, a neretko i podršku drugih osoba.

Kazna kao vaspitno sredstvo
Kaznu kao vaspitno sredstvo, ne fizičku, treba minimizirati u procesu vaspitanja, ali je u nekim situacijama nužna. Ipak, i tada je važno držati se određenih principa. Ona mora biti adekvatno uvremenjena, da sledi nepoželjno ponašanje, a ne da kažnjavamo za nešto što je bilo ranije, što je dete već zaboravilo, mora biti primerena učinjenom prestupu, ni preslaba, ni prejaka, već srazmerna delu, adekvatna detetu. Kazna mora biti neprijatna za dete, inače neće imati dejstvo, a to može biti uskraćivanje odlaska na rođendansku žurku kod druga zbog lošeg školskog uspeha, a dete nije ni želelo da ide tamo – to nema kažnjavajući efekat. Kaznu je potrebno primenjivati dosledno za učinjeno delo i to ne po principu „još jednom to uradi, pa ćeš videti“, već svaki put kad se nedozvoljeno ponašanje manifestuje. Posebno je značajno pojasniti detetu da kažnjavamo ponašanje, a ne dete, odnosno ličnost u celini. Nije dete bezobrazno, već je ponašanje nevaljalo. I uvek, uvek nakon kažnjavanja, naglasiti kakvo ponašanje želimo kao ishod, umesto ovog koje smo kaznili.

Deca žrtve nasilja i sama postaju nasilnici

Važno je napomenuti da je verovatnoća da dete bude zlostavljano višestruko veća u porodici u kojoj je nasilje prisutno između odraslih članova porodice, u odnosu na porodice u kojima nasilja nema. Deca koja su izložena nasilju kao posmatrači ili direktno trpe nasilje neretko sama usvajaju taj obrazac ponašanja kao model rešavanja konflikata i izražavanja neslaganja. Ne smemo zaboraviti ni fenomen „identifikacije sa agresorom“, odnosno mehanizam odbrane kojim se osoba identifikuje sa ugrožavajućom osobom da bi smanjila strah i ublažila opasnost. U slučaju deteta koje je bespomoćno u odnosu na agresora, odnosno snažniju, dominantniju osobu to bi značilo usvajanje obrazaca ponašanja koje ta osoba ispoljava, po principu „Nemoj mi ništa, ja sam isti kao ti“. Ipak, nije neobično da dete koje je trpelo nasilje, u odraslom dobu ode u drugu krajnost time što će usvojiti povlačenje kao dominantan način komunikacije, odbijati izražavanje bilo kakvog neslaganja, truditi se da udovolji svima ili, pak, razviti funkcionalne načine komunikacije, asertivne, koji ne uključuju ni nasilje ni povlačenje, već spremnost na pregovore i dogovore. Kako će se dete razvijati i koji će biti pretežan stil komunikacije u odraslom dobu, zavisi od više faktora.

Vaspitavanje dece svojevrsna veština

Vaspitavanje dece je složen proces, dugotrajan i svojevrsna veština. Batine kao vaspitno sredstvo su komplikovana i delikatna tema. Lome se koplja ko, kada i kako sme i da li uopšte sme fizički kažnjavati dete. Važno je znati da se kažnjavanjem neko nepoželjno ponašanje samo suzbija, ali ne i oblikuje. Drugim rečima, kada kaznimo dete za neko ponašanje koje smo označili kao nepoželjno, mi smo mu stavili do znanja šta ono ne sme da radi, ali nismo ponudili alternativu. Postoji nekakav trend, pa i pritisak da se odgajaju savršena, nepogrešiva deca, što je nerealno. Greške su sastavni deo procesa odrastanja i sazrevanja. Ono što može da olakša jeste, najpre, definisanje jasnih pravila ponašanja unutar porodice, škole i zajednice, očekivanih ishoda i posledica za njihovo nepoštovanje, odnosno nepostizanje. U porodici je veoma važno razvijanje klime poverenja, prihvatanja i uvažavanja, da se dete ne oseti loše, odbačeno, neprihvaćeno, etiketirano ukoliko nešto „zabrlja“. Ključna je otvorena komunikacija, bez zabranjenih tema, jer kroz razgovor deci šaljemo sve važne poruke o tome šta se sme, šta ne sme, koje su naše porodične vrednosti, šta nam je važno da postignemo na kraju. Naravno, sve ovo u skladu sa uzrastom deteta, prilagođeno veštinama koje poseduje. Sa mlađom decom mnogo toga može da se uradi kroz igru, kroz odigravanje uloga. Korisno je obezbeđivanje rutine u izvršavanju obaveza i obezbeđivanje privilegija za uspešnost u tome – sitna, simbolična nagrada. U problemskim situacijama – razmatranje šta je, zapravo, problem i zajedničko navođenje mogućih rešenja.

Nasilje uvek treba prijaviti

Imajući u vidu ozbiljnost posledica koje nastaju kao ishod nasilja-teške povrede, rizik od trajnog invaliditeta i usporen psihomotorni razvoj, fizičke bolesti, poremećaj imuniteta i funkcionisanja nervnog sistema usled povišenog stresa, probleme u mentalnom zdravlju, teškoće u svakodnevnom funckionisanju (savladavanje školskog gradiva, nisko akademsko postignuće, incidentna ponašanja), jasno je da se nasilje mora prekinuti. Najpre je važno razvijati kapacitet za uspostavljanje poverenja i postojanje osobe sa kojom dete može imati iskren, otvoren, topao i negujući odnos i koja će biti značajna podrška u procesu prevazilaženja nasilja. Ovo može biti poseban izazov ukoliko dete trpi nasilje u samoj porodici, pa osoba od poverenja mora biti van nje. To može biti rođak, prijatelj, neko iz škole. Nasilje je potrebno prijaviti i važno je znati da postoji institucionalni okvir, čitav set zakona, podzakonskih akata, pravilnika i protokola kojima se reguliše način postupanja svih važnih aktera u slučaju da se nasilje desi. Svaka situacija, pa i ona u kojoj se trpi nasilje se može opaziti kao pretnja, kao opasnost, ali i kao prilika za rast, za učenje, za sticanje novih modela prevazilaženja kriznih situacija. Svako ko trpi bilo koji oblik nasilja treba da postavi sebi pitanja: „Da li mi i na koji način ovo koristi? Čemu ovo vodi? Šta me sprečava da ovo prekinem?“. U slučaju da osoba nije u stanju sama da prevaziđe ovaj problem, korisno je to uraditi uz stručnu pomoć. Ona će pružiti podršku, osnažiti i pomoći u razvijanju otpornosti na stres (rezilijentnost).
U idealnom slučaju bi najkorisnije bilo raditi na prevenciji, na razvoju i kontinuiranom unapređenju edukacija i programa za emocionalno opismenjavanje, razvoj empatije, povećanje osetljivosti na situaciju nasilja, prepoznavanje rizika i poznavanje adekvatnih načina postupanja u situacijama kada primetimo ili sumnjamo da neko trpi nasilje. Dalje, poželjno je uključivati decu u različite aktivnosti (kojima se razvijaju zdravi životni stilovi, gde se neguju fer i prijateljski odnosi. U cilju sprečavanja nasilja, pogotovo onog elektronskog i socijalnog, sve dominantijeg među decom školskog uzrasta, važno je razvijati veštine komunikacije, tehnike rešavanja problema i prevazilaženja konflikata, ohrabrivati toleranciju različitosti i empatiju.

Ivana Milanović-Tomašević, dipl. psiholog
ivana.psiholog.sm@gmail.com