MALO IZOŠTRENO

Eno ga, opet krši Ustav

Godinama mu spočitavaju da su njegova ustavna ovlašćenja samo pomilovanja lica kada božja pravda uspe da ubedi sudsku pravdu, dodela odlikovanja i još neke bagatelene stvari kao što je komandovanje inače nepotrebnom vojskom. U najtežim mesecima svoje političke karijere, kada su trube „narodne pobune” objavile da je gotov, što zvuči kao nešto mnogo gore od gubitka vlasti, predsednik Srbije je pomilovao od krivičnog gonjenja šest studenata, jednog dekana, jednog docenta na fakultetu, četiri direktora škola i jednog pomoćnog radnika u školi, a zatim je podelio sretenjska odlikovanja. Posle ovih, skraćeno opisanih, poslova iz svojih „ustavnih ovlašćenja“, Vučić je u Ćićevcu, Varvarinu, Trsteniku, Brusu i Aleksandrovcu opet krenuo da neustavno radi nešto na gasifikaciji i potencijalnoj izgradnji novih fabrika. Potom je upao u Braničevski okrug i nastavio da gazi Ustav Srbije otvaranjem nekih saobraćajnica, uslišavanjem molbi, kako krezavih tako i zubatih, građana u vezi sa zdravstvom, gasom, strujom, povratkom iz inostranstva, a jednom moliocu je neustavno obećao čak i grubo nasuti atarski put kako bi ovaj mogao da razvija svoje ambiciozno zasnovano poljoprivredno gazdinstvo. Pred novinarima je, zamislite samo, naređivao Žani da zapiše broj telefona žalioca da bi mu se službenik iz vlade javio i uzeo problem u razmatranje. Sve u svemu, nastavio je da nemilice gazi ustav Srbije i pokazao da ništa nije naučio iz lekcije koja se svakoga dana, ciljano za njega, ponavlja na blokadama saobraćajnica, fakulteta i škola.
Pre ovog novog rušilačkog pohoda na Ustav Srbije, predsednik je, opet neustavno i s toga nedozvoljeno, pokrenuo kampanju borbe protiv korupcije, pre svega u redovima koji ga deklarativno podržavaju i uspostavio dijalog sa univerzitetskim organima o novom zakonu o visokom obrazovanju. U intervjuu Insajderu, gde je bilo planirano da ga novinarka Brankica Stanković, mitski građanistički autoritet za otkrivanje korupcije i kršenja ustava, pritera uza zid, Vučić je, razume se, odbio stupidne tvrdnje da je rad predsednika preko osnovnih minimalno utvrđenih obaveza neustavan.
Predsednik Srbije je, mora se priznati, učinio sve što je mogao da udovolji „pobunjenim studentima“, koji ni jednom nisu zahtevali ni njegovu ostavku, ni prelaznu vladu. Nastavak blokada i protestnih marševa odvija se usled nastojanja dela opozicije da ubedi studente, za opoziciju mlade bogove pobune, da zahtevaju više, sve do ostavke predsednika Srbije i samoraspuštanja Narodne skupštine, do ustavotvorne skupštine i osnivanja nove Srbije.
Zalutale u apsurdnom cilju, koga ne podržavaju ni SAD, ni EU, ni Rusija, ni Kina, opozicione stranke kotrljaju malaksavajuću anarhiju ulicama srpskih gradova, nesvesne da upravo one gone svoje simpatizere na stranu studenata koji se neće ni pojaviti na budućim izborima. Tako će značajan deo volje građana, koji legitimno podržavaju legitimnu opoziciju kao korektiv vlasti, biti bačen ni u šta.
Šteta od blokada i anarhije, dokazano finansirane spolja, neće oštetiti vlast koliko samu državu, ali je već nanela duboki rascep u srpskom društvu koji će zarastati vrlo sporo. Ogolila je socijalnu razvalinu između tzv. srednje klase i onog dela društva koji bez „Vučićevih investicija“ ne može da ima redovne obroke u ishrani i obuvenu decu u školi. Ogolila je moralni rascep između dvadesetogodišnjaka koji nisu videli kravu i mladih kojima je zaposlenje u „Vučićevoj fabrici“ uslov da se ohrabre na rađanje dece. Između mladih koji ne znaju kako dan izgleda u svanuće i mladih kojima je svaki dan kratak. Između Srba koji sadašnji zaokret sveta ka suverenizmu doživljavaju kao nesreću, i Srba koji se, u naivnosti, raduju što prividno sve dolazi na svoje mesto, a još je sve na dugom štapu.
Neka uviđanja ukazuju da je nastavak blokada i anarhije samo očajnički, spolja finansiran i ovde oberučke prihvaćen, pokušaj da se pokaže kako liberalni globalizam nije mrtav i samo je posrnuo. Kako će široka mreža agenture za razdržavljenje Srbije, posle Trampove objave o resetovanju USAD-a, preći na apanažu iz Brisela, i sve će biti u redu. Kako će se konzervativna Srbija baviti borbom za opstanak, i tako propustiti da se uhvati za procese suverenizacije, za boga, za naciju, za porodicu sa kultom predaka i dece, za svet muškarca i žene. Kako će „Vučićeva Srbija“ zakasniti da uđe u prve redove suverenizma, kojima objektivno pripada zbog „prvoboračkih“ zasluga i povreda koje je pretrpela čekajući „novog šerifa u gradu“.
Vesti o propasti obojene revolucije, koje i sam predsednik širi po zabačenim selima srpskih okruga, trebalo bi da najavljuju povratak Srbije u njeno normalno stanje. To je stanje zavetne mržnje tzv. srednje klase prema predsedniku, mržnje s kojom on lako živi. To je stanje podrške predsedniku sa one strane koja je prošla kroz socijalni pakao kriminalne tranzicije. To je stanje nezadovoljstva obrazovanog dela nacije koji je i sada suštinski pomogao da se obojena revolucija ne razvije, i koji će verovatno i posle „normalizovanja“ ostati neupotrebljen za dubinsku konsolidaciju Srbije.
Dragorad Dragičević