MALO IZOŠTRENO

Preventivna poruka sretenjske deklaracije

Na pitanje da li je Vojvodina Srbija, na skupu u Sremskoj Mitrovici verovatno 100 hiljada ljudi je u huku odgovorilo potvrdno. A ko kaže da nije, odjeknulo je u medijima koji prate i podržavaju pobunu protiv aktuelne vlasti, čime je implicirana inscenacija napada na suverenitet Srbije. Inscenacija ili ne, tek glas sto hiljada ljudi mora da se uvaži. Osećanja tolikog skupa morala bi da se uvaže taman da je aklamacijom potvrđeno da je Šumadija u Srbiji. Inscenacija pretnje od podebljavanja unutrašnje granice duž Save i Dunava, čak i da je stopostotno inscenacija radi mobilisanja patriotskih osećanja građana Srbije, i nije neka ozbiljna politička nekorektnost u uslovima inscenacije razloga za tromesečno mrcvarenje Srbije pobunom koja se ne zadovoljava ciljem ostvarivim po Ustavu Srbije. Na inscenacijama razloga u našem vremenu ruše se države ili se pretvaraju u vazale. Na inscenaciji razloga počeo je i Prvi svetski rat, inscenacija je pokrenula bombardovanje Jugoslavije 1999.
Sam način usvajanja deklaracije bio je neuobičajen. Deklaracija je, da se ne bi čitala u neprikladnim uslovima velikog zbora, prethodno objavljena u medijima, a na zboru od preko 100 hiljada ljudi ona je samo ovlaš prepričana da bi se prisutnima postavilo formalno pitanje da li su za Vojvodinu u Srbiji.
Procedura je, međutim, za cilj deklaracije bila potpuno nebitna, jer je deklaracija očigledno bila znak raspoznavanja za one koji razumeju, slede i brane snažno napadnutog predsednika, napadnutog sa mržnjom koja ne bi trebalo da se probudi u normalnom političkom biću. Ako tolikoj mržnji ne bi trebalo da bude izloženo ljudsko biće, koje je slučajno pokretač vidljivog ekonomskog razvoja zemlje, šta je onda toliku mržnju pokrenulo? Postoji obeshrabrujuća mogućnost da ju je pokrenulo upravo ono što taj čovek simboliše, ono čega većina građana Srbije neće da se odrekne.
Nije veliki problem uočiti da je gromoglasna aklamacija o Vojvodini u Srbiji prevazišla potrebe srazmernog odgovora na realnu snagu separatizma u Novom Sadu. Svima će nam biti lako da se s tim složimo, ali nekima od nas neće biti teško da priznamo da deklaracija može da koristi i pobunjenim studentima da svoje ciljeve, ako su bar njima jasni, zaštite od pokušaja upotrebe protiv suvereniteta zemlje.
Zašto se, naime, srpsko rukovodstvo baš sada setilo da vatrica separatizma u Novom Sadu nije zdrava po, spolja i iznutra napadnutu, državu? Vatrica u sadašnjoj političkoj krizi ne zahteva veliku političku akciju, jer su za vređanje većinskog naroda po rasnoj, nacionalnoj i verskoj osnovi od strane nekolicine pojedinaca iz jednog novinarskog udruženja i sa jedne univerzitetske katedre nadležni tužilaštvo i vlada. Legitimna autonomaška ideja na poslednjim izborima koštala je vodeću autonomašku stranku ispadanjem iz pokrajinskog parlamenta, i to je sasvim dovoljan indikator neprihvaćenosti autonomaške ideje ne samo među Srbima u Vojvodini: da su je, na primer, prihvatili građani nesrpske pripadnosti, LSV bi prekoračila izborni prag od tri procenta za Skupštinu AP Vojvodine.
Zašto su baš sada podignuta velika patriotska osećanja kad patriotizam u Vojvodini nije u opadanju? Zašto je preduzeto da se tako masovnim patriotskim skupom odgovori na kočopernost ograničenog broja srbofobnih pojedinaca, čak nepoznatih u najširoj javnosti? Zašto je izabrano da se nacionalnom deklaracijom udostoji jedna stidna tačka države u Novom Sadu, koja nije mogla ni da sanja o tako širokoj afirmaciji kakvu joj je deklaracija pribavila?
Naime, Ustav SAP Vojvodine iz 1974. godine proizveo je nerealnu predstavu o popularnosti ideje o Vojvodini u statusu republike, jer u Brozovom vremenu nije bilo druge javnosti osim javnosti u Savezu komunista Vojvodine. Osećanja Srba, njihovi strahovi zbog preokretanja istorijskih vektora autonomije mogli su da budu samo predmet interesovanja tajne službe. Ma šta se mislilo o vladavini Slobodana Miloševića, u njenoj deceniji popularnost autonomije se svela na realne razmere, vrlo skromne među Srbima u Vojvodini. Promene u 2000. godini ponovo su vratile nerealnu predstavu o popularnosti autonomaške ideje, jer su pobednici u petooktobarskoj revoluciji nagradili svoje novosadske saborce učešćem u vlasti nesrazmernim sa popularnošću u biračkom telu. Privid relevantnosti autonomaške snage dodatno je ojačavan tadašnjim uverenjem stranaka mađarske manjine da će svoje interese ostvariti kroz veću autonomiju pokrajine. Izborna pobeda stranke Tomislava Nikolića 2012. i politički zaokret Saveza vojvođanskih Mađara ka personalnoj autonomiji ponovo su najjaču autonomašku stranku LSV lišili političkih bonusa i suočili je sa realnom snagom u biračkom telu pokrajine, koja na opštim izborima 2022. nije bila dovoljna da LSV uđe u pokrajinski parlament.
Kako što je politički nekorektno bagatelisati sistemsku korupciju kao, za sada jedini poznat, uzrok studentske pobune, tako se mora uvažiti i deklaracija koju je aklamacijom usvojilo preko 100 hiljada učesnika zbora u Sremskoj Mitrovici. U idealnom i malo verovatnom „sretenju“ moglo bi se naći da jednako služe državi: pobuna jednih za pravednije društvo, i poruka drugih organizatorima aktuelne obojene revolucije u Srbiji da ne planiraju nagrađivanje svojih novosadskih saboraca neustavnom autonomijom Vojvodine.
Dragorad Dragičević