MALO IZOŠTRENO

Pobuna protiv vlasti ili protiv sistema

Tačno je da predsednik Srbije putuje po zanemarenim krajevima zemlje i na licu mesta rešava probleme u rasponu od lokalnih saobraćajnica do školskih toaleta, na licu mesta zapoveda da se obezbedi egzistencija drastično zanemarenih nesrećnika, pogotovu nezaposlenih očeva ili napuštenih nezaposlenih majki sa brojnim porodom. Tačno je da predsednik Srbije, a ne premijer, izlazi na livade i pokazuje na gradilišta novih fabrika, i tačno je da se neretko, pred publikom i kamerama, preslišava koliko će novca trebati i po kojim kamatama. Ali je tačno i da to niko drugi u celoj koaliciji oko naprednjaka umesto njega ne bi umeo da radi. Džinovska vodeća partija od preko 700 hiljada članova, sa možda pedesetak hiljada u koaliciji oko nje, zaista je ustrojena na favorizovanju lojalnosti kadrova raznih i vrlo oprečnih ideologija i prioriteta, usled čega je, ne gledajući u zube lojalnosti, dopustila da lokalnu vlast zaposedaju i pojedinci široko poznatih sumnjivih biografija.
U mandatu potpredsednika vlade i u prvom mandatu predsednika Srbije, Aleksandar Vučić se u javnom govoru nije koristio prvim licem jednine u prikazivanju ekonomskog napredovanja Srbije. Poslednje dve godine, u odgovorima svojim neprincipijelnim političkim neprijateljima, predsednik neretko kaže: ja sam stvorio ono, ja sam sagradio ovo. Samo na stranačkim skupovima, među svojima, predsednik ne dopušta prvo lice jedinice, pa govori: mi smo to i to postigli.
To se nikako ne može tumačiti gubitkom nerava, već izborom odgovora protivnicima kakvog birači od njega očekuju i smatraju adekvatnim. Predsednik Srbije svakako zna da upotrebom prvog lica jednine ojačava tvrdnje protivnika da je ugušio institucije, ali on se obraća onim koji ga podržavaju, kod protivnika ionako nema šta da izgubi.
Savršeno je jasno da je do ovog prvog lica jednine došlo s toga što je napad njegovih političkih neprijatelja usmeren na prvo lice jednine, na Aleksandra Vučića lično. Lično je napadnut, pa je pribegao ličnoj odbrani.
Ovo Vučićevo prvo lice jednine ima svoje produženo objašnjenje. Naime, u završnoj, terminalnoj žudnji za vlašću ekstremni deo opozicije je uspeo da sebi objasni uzrok svog političkog neuspeha: Aleksandar Vučić je nedostižno vešt u borbi za duše glasača, i kao takvog potrebno ga je eliminisati da bi se šanse za osvajanje vlasti ujednačile, da bi i oni mogli da se namire. Pri tome, oni ne pomišljaju da nešto nije u redu sa njihovim političkim programima. Ako se njihovi programi ne dopadaju glasačima, ima da se ukloni program koji im se dopada, pa će morati da glasaju za one koji preostanu. Ako se ukine nacionalističko, kako oni zaista pogrešno tumače Vučićevu politiku, preostaće za glasanje samo građanistično. Vučićeva politika, po njima, samo je ugađanje neukusu, primitivizmu i neobrazovanosti. Običan populizam!
U takvom stanju političke svesti u Srbiji bilo bi dragoceno saznanje da pobunjeni studenti kroz ignorisanje Vučićevih poziva na razgovor, ma šta im on ponudio, samo odbacuju vođu kao fenomen, u nekakvoj neartikulisanoj težnji za društvom jakih institucija i „ustavno slabih“ predsednika. Međutim, odbijanjem jakog predsednika kao sagovornika pobunjeni studenti postupaju kao korisni idioti onog dela opozicije koji, ne sumnjajući u svoje vrednosti, kao uzrok svojih neuspeha na izborima vidi samo Vučića. I koji, kao jedini put izlaska iz političke krize, vidi prelaznu vladu čija će prva odluka da bude lustracija Aleksandra Vučića.
Zatvorenost nesumnjivo postojeće organizacije studentske pobune ne dopušta javnosti da shvati je li reč o pobuni protiv vlasti ili o pobuni protiv sistema. To samo donekle može da drži zajedno dva vida nezadovoljstva, opoziciono nezadovoljstvo vlašću i vanstranačko nezadovoljstvo sistemom, jer dva različita nezadovoljstva, dva međusobno prirodna neprijatelja, ne mogu do kraja ići zajedno. Prvome sistem sasvim odgovara, drugome je sistem uzrok nevolja Srbije.
Ako je reč o pobuni protiv vlasti, organizatori pobune nemaju razloga da ne iskoriste organizacione usluge opozicionih stranaka i izvedu promenu.
Ako je pak reč o pobuni protiv sistema, onda su mladi jednako protiv sadašnje vlasti i protiv sadašnje opozicije, jer se obe drže za partokratski sistem koji preseca dotok volje naroda do narodnih predstavnika i vlasti. Sadašnja opozicija je, dok je bila vlast, kroz kriminalnu privatizaciju 700 društvenih preduzeća stvorila tajkunsku elitu koja će 2012. lako promeniti dresove i zaigrati za pobednike na izborima. Tako će Nikolićeva, pa potom Vučićeva, pobednička stranka naslediti koruptivnu elitu koja joj neće dopustiti da funkcioniše bez korupcije.
Tragični slučaj pada nadstrešnice potpuno je ogolio fiziologiju korupcije i njenu kohabitaciju sa privrednim rastom. Otuda se kod dela pobunjenih mladih, pa i u nestranačkoj javnosti, naivno prihvata neodrživa teza da je rast privrede i BDP protiv napretka zemlje. Kao što se u prošlosti opismenjavanje dece doživljavalo kao rizik po ekonomiju seljačke porodice. Rast je rast, a korupcija je korupcija.
Kome je do toga, mogao bi dugo da nabraja u čemu je sadašnja vlast Srbije mogla da bude bolja. Međutim, svaka pretpostavka da je neka druga opcija iz nama poznatog političkog spektra Srbije mogla da bude bolja od Vučićeve vlasti nikako ne može da se održi: oni koji se očajnički nude da budu vlast ne bi ostvarili napredak ni tamo gde ga je Vučićeva politika ostvarila. Izgleda da to vide i mladi koji su se upravo pobunili, pa koliko ćute na pozive za razgovor sa vlašću toliko se diferenciraju od srpske „demokratske“ opozicije. I, sa priličnom izvesnošću može se dogoditi da će pobuna mladih ignorisati ulog koji opozicija unosi kao osnivački kapital u planiranoj promeni vlasti, da će odbiti infiltraciju nemerljive opozicione žudnje za vlašću u njihove još neartikulisane namere. Što bi rekao Gorki u slavnoj stihovanoj basni, ne može leteti onaj koji je rođen da puzi.
Dragorad Dragičević