Ko se trudi da od studenata napravi talibane

Većina od nas ne zna šta je cilj tzv. pobune studenata. Ne znamo koliko je u onome što nazivamo pobunom autentično nezadovoljstvo sistemom koje mladi ljudi osete pri pogledu na budućnost u uslovima osećanja sadašnjosti, pa s toga ne znamo da li je cilj pobune rušenje sistema ili samo rušenje vlasti sa računom da će sutradan po njenom padu početi preoblikovanje sistema. Ne znamo koliko se nezadovoljstva odnosi na politički sistem, u kome zaista nema ni mnogo prostora ni mnogo rizika za slobodnu ličnost, a koliko na nosioce vlasti u takvom sistemu. Ne znamo, i zato samo nagađamo na osnovu ciljno proizvedenih sadržaja informativnog građanskog rata, koliko pobunom upravljaju kotraverzne anarhističke grupe, koliko na nju utiču bezidejne stranke koje neskriveno lešinare na opravdanoj pobuni mladih sa računom da vlast, kad je ispusti vladajuća koalicija, padne na njihove ruke.
Ako je reč o pobuni protiv sistema, onda bi valjda trebalo vršiti pritisak na vlast da napokon iskreno pozove i nacionalnu intelektualnu elitu na učešće u kreiranju boljeg sistema, počinjući od ustavnih promena.
Ako je pak pobuna protiv sistema, onda joj neobjašnjivo izostaje pritisak u tom pogledu, i besmisleno je da cilja na zamenu sadašnje vlasti dovođenjem druge, one čiji su akteri već jednom oterani kao neuspešni. Osim toga, promena sistema je dug i složen proces, i nerealno je očekivati da se vlast pritisne danas da bismo ujutro osvanuli u drugom sistemu.
Neki od glasnogovornika pobune, koji na medijima uključenim u njeno organizovanje nastupaju kao tutori studentima, ili se bar tako nude, jasno saopštavaju da je ispunjavanje studentskih zahteva od strane vlasti očajnički pokušaj Vučića da se smiluju pobunjenici koji se neće smilovati. Ni objavljivanje dokumentacije o nadstrešnici, ni povećanje budžeta za visoko obrazovanje, ni pomilovanje procesuiranih učesnika nasilja… ne nalaze na adresi one kojima su upućeni, jer su oni već otišli dalje sa zahtevima, i ići će toliko daleko da ih ispunjeni zahtevi nikad ne zateknu.
Tako su početna četiri opravdana zahteva studenata, četiri ispunjena zahteva, otišla u duboki zaborav pred nesagledivim, i dalje rastućim, spiskom zahteva koji mogu dobiti jedno jedino ime: politički projekat smene Aleksandra Vučića. Taj projekat prati uputstvo njegovih projektanata: ne prihvatati ustupke Aleksandra Vučića jer on za njihovo ispunjenje nije nadležan. On je nadležan za odlikovanja povodom Dana državnosti, i ni za šta više. U tome odbijanju đuture svega što Vučić uradi po ispostavljenim zahtevima odbijeno je i ono za šta je samo on nadležan: pomilovanje od krivične i prekršajne odgovornosti osumnjičenih za nasilje. Pa šta je onda rešenje ove situacije u državi, pitaju voditeljke vidno uzbuđene svojim učešćem u „istorijskom” procesu. Rešenje je, odgovaraju im ovi, da studenti na plenumu izaberu prelaznu vladu koja će pripremiti ustavotvornu skupštinu!
Nije, dakle, predviđeno da se ostali građani o bilo čemu pitaju. Studenti su ti koji treba ceo postojeći sistem da ponište, da nekoliko meseci ili nekoliko godina, ako studentska vlada ne bude bila efikasna, u Srbiji ne postoji država kakvu poznajemo. Ali, da se ne brinemo, studenti će je dići iz pepela, i istorija države će početi od nule.
Ovo bi za većinu građana izgledalo kao smehotresno rešenje, da se već nije dogodilo u Avganistanu, gde su talibani, naoružani studenti verskih škola pod vođstvom Mula-Omera, uzeli stvar u svoje ruke, stekli simpatije svojom borbom protiv korupcije i kriminala, padali i ustajali, i na koncu stvorili režim i društvo, danas celom svetu poznato po sreći i blagostanju naroda.
Da li je Srbija u studentskoj pobuni dobila svoje talibane neoliberalne ideje? Omalovažavanje „Porfirija Perića“ i Svetog Save, parole „ustanimo s ljubavlju“ i „samo student Srbina spasava“, podrška novosadskoj katedri na kojoj se Srbi opisuju kao rasa sve nižeg čela i kraćih nogu i sa koje se poziva na pretvaranje pravoslavnih crkava u pabove… ukazuju da se na studentsku pobunu nadograđuje i resetovanje vere i nacije.
Ima nas koji ne krijemo razočarenje kad od državnog vođstva čujemo da su strane službe umešane u sadašnje organizovane pokušaje rušenja države pod osvećenom firmom pobune studenata, za koje znamo da nije prirodno da budu protiv svoje zemlje. Javno obaveštavanje o podrivanju Srbije spolja implicira da naše službe bezbednosti ne rade dobro svoj posao.
Srbija je, mećutim, jedna od najbezbednijih država na svetu, a bezbednost ne dolazi iz identitetskih i kulturnih vrednosti naroda, već iz ozbiljnog nevidljivog rada službi bezbednosti. U svaki ekonomski napredak države, pa i današnji napredak koji aktuelna pobuna ne može dezavuisti, ugrađen je nevidljivi rad struktura njene bezbednosti. I nema nikakve sumnje da su srpske bezbednosne službe visoko, visoko iznad ostalih u regionu, i da znaju tačno i pojedince, i krugove, i organizacije koje rade protiv naše države. Znaju tačno koji Mula-Omer na nekoj novosadskoj ili beogradskoj katedri ideološki oblikuje „svoje” studente za upotrebu u poslovima kakve vidimo u studentskoj pobuni. Ali nema nikakve sumnje da je stvar političke odluke šta će se preduzeti, hoće li se usvojiti zakon o stranim agentima, i hoće li se uopšte procesuirati javno širenje rasne i verske mržnje na novosadskoj katedri. Uz nečinjenje otpora neprijateljskim procesima, nije najjasnije čemu služi javno otkrivanje učešća neprijatelja u studentskoj pobuni. Da ih mrzimo ili da se samoorganizujemo?
Izdaleka se vidi da nestudentski tutori guraju ovu pobunu u proslavljeni obrazac pobune mladih Mula-Omerovih studenata u Avganistanu. Ova talibanizacija opravdane pobune mladih, na kojoj tako strasno insistiraju profesori i drugi nestudenti, izvesno će dovesti do štete i po studente i po društvo u celini, jer će biti prosuto sve ono dobro što je opravdana pobuna mladih mogla da donese Srbiji: da vlast kao vlast, to jest bilo koja pa i sadašnja, bolje razume onaj deo društva koji ne glasa za nju, da pruži otpor korupciji, da ustanovi snagu institucija koju one u Srbiji nikada odista nisu ni imale, pa ni u godinama koje su predmet pobune, i da vrati građanima suštinsko pravo glasa, onesposobljeno partokratskim izbornim sistemom.
Dragorad Dragičević