IN MEMORIAM: ŽELjKO ADAŠEVIĆ

Napustio nas je veliki čovek i sportski šmeker

Prošlonedeljna vest da je preminuo Josip – Željko Adašević, veliki sportski radnik, bivši košarkaš, košarkaški trener, sudija, delegat i funkcioner – „institucija“ muške i ženske selekcije Košarkaškog kluba „Srem“, istinski je rastužila mitrovačku sportsku i širu javnost. Svako ko ga je poznavao – a bili su to mnogi sugrađani, znao je za Željkovu posvećenost voljenom klubu, kome je pored profesionalnih obaveza podario najveći deo slobodnog vremena. U ovoj prilici, na stranicama „Mitrovačkih novina“ sa kojima je Željko imao lepu saradnju, izneću nekoliko ličnih utisaka o vrednom poznanstvu sa ovim izuzetnim čovekom i sportsmenom u pravom smislu te reči.
Željka Adašavića godinama sam znao iz viđenja, sa parketa mitrovačke hale „Pinki“ kao aktera i organizatora sportskih događaja, prvenstveno košarkaških. Do prilike da ga upoznam jeseni 2023. godine došao sam slučajno, ne svojom zaslugom, već njegovom inicijativom da je „red da se u godini sedamdesetogodišnjeg jubileja mitrovačke košarke napiše neka reč o istorijski vrednoj godišnjici.
Rado sam prihvatio Željkovu ideju i žureći brže bolje da predupredim neku od drugih novinskih redakcija, ostvarili smo kontakt i zakazali susret u njegovoj radnoj sobi u porodičnoj kući u Ulici Despota Stefana. Došao sam da zabeležim sećanja starog košarkaša i trenera a našao sam neverovatnu kolekciju sačuvanih podataka, fotografija, izveštaja, zapisnika i sećanja njegovih kolega, ranije preminulih košarkaša. Bio sam fasciniran, ne samo vrstom i količinom raspoloživog materijala, već i Željkovom posvećenošću i sistematičnošću sa kojom je tražio i „prevrtao“ svaki pojedinačni list želeći da dokumentuje ono o čemu mi je pričao. Kako profesionalni arhivista bio sam oduševljen činjenicom da je jedan čovek iz ljubavi prema sportu, svom klubu i gradu sačuvao i sabrao ključna pisana i foto svedočanstva o životu važnog lokalnog sportskog kolektiva. Učinio je to mnogo bolje nego mnogi kojima je uredno sakupljanje i čuvanje arhive zakonska obaveza.
Već na početku, slažemo se oko činjenice da „ovo neće stati u jedan broj novina“ i da ćemo se očigledno i dalje družiti. Tako je i bilo. Relativno kratko poznanstvo sa Željkom u mnogo čemu me je oplemenilo i obogatilo novim saznanjima. Početak priče bio je vezan za dane detinjstva Željka i njegovih drugara u „Parobrodskoj“ ulici, baratanje loptom i treninge u „Pinkijevoj“ školi, porodične odlaske na košarkaške utakmice. Ispričao mi je priču o preseljenju iz centra grada u ulicu bližu stanici i sebi kao dečaku koji je odlazeći na trening, vozio bicikl kroz celu „Železničku“ ulicu, ujedno „vodeći“ košarkašku loptu – gumenu „Bugarku“ kupljenu od prve plate brata Marka i vodeći računa da zadrži loptu, odnosno ravnotežu. Kroz Željkovu priču zamišljao sam ulice Mitrovice koja više ne postoji, grada u kome je klincima jedna lopta bila dovoljna za sreću.
Pričali smo o njegovoj karijeri, sportskoj pravdi, zdravstvenim pehovima i trenerskoj nepravdi. Birao je reči. Govoreći o važnoj utakmici „Srema“ s početka „devedesetih“ opisao je brutalnu sudijsku krađu i „ćušku Mitrovčana“ koja ga je u hodnicima hale „Pinki“ sačekala, ali i ovde je bio pedagoški odgovoran, zamolivši me da tome ne pridajem veliki značaj jer takve stvari nisu sportski dobri primeri.
U novinskom tekstu našeg lista pod naslovom „Kako je više od pola veka biti „Sremovo“ košarkaško dete? objavljenog 1. novembra 2023. godine Željko je sa poštovanjem govorio o bivšim trenerima, ujedno i prijateljima za ceo život, naročito ponosan na devojke i mladiće koji su u njegovo vreme stasavali u ozbiljne majstore košarke. Obožavao je svoj posao, naročito u hali „Pinki“ gde je proveo najduži deo svoje radne karijere. Bio je enciklopedija i hronolog mitrovačkih sportskih događaja. Iz svoje struke hvalio je košarkaški semafor u eri „Megine“ igre u Mitrovici, smatrajući da je bolji od svih jer je bio u stanju da najmanji delić sekunde prenese u direktan televizijski prenos. Pominjao je prvi jugoslovenski turnir u uličnoj košarci „3 na 3“ održan krajem „osamdesetih“ u Sremskoj Mitrovici. Gledali smo fotografije sa najvećim zvezdama jugoslovenske i svetske košarke – Dicem, Kukočem, Đorđevićem… Nema funkcije i zadatka u „Sremu“ koji su za Željka Adaševića bili teški, naročito u talasima teških trenutaka kada se klub nalazio na ivici nestanka a bilo ih poslednjih tridesetak godina. Ekskluziva foto – dokumentarnog materijala i ličnih utisaka stala je u nekoliko novinskih tekstova o gradskoj košarci. Kada je aktuelna uprava muškog kluba preuzela rukovođenje „Sremom“ rešena da reafirmiše popularnost muške košarke u gradu, prva stvar koju sam upitao predsednika Nikolu Budošana a ujedno i moja jedina sugestija uspešnom i ambicioznom mladom čoveku bilo je pitanje da li se posavetovao sa Željkom i čuo njegova razmišljanja. Odgovor je bio potvrdan. Bio sam neizmerno srećan što se ovakav čovek našao na klupi pored stručnog štaba mitrovačkih momaka koji su danas suvereno prvi na tabeli.
Kada me je pred kraj prošle godine obavestio o svojoj bolesti bio sam tužan i na neku način šokiran. Pošto sa svojim roditeljima imam slično iskustvo, znao sam kako ga teška borba čeka. Zamolio me je da mu vratim nešto od materijala koji su ostali kod mene. Nije stigao da dođe do moje kancelarije i preuzme ga, jer je dobar deo dana posvećivao čuvanju unučića i njihovom dnevnom rasporedu, a to ga je pozitivno ispunjavalo. Iznenadni poziv dodatno me je deprimirao iz razloga što sam naslutio da Željko na neki način sabira svoju zaostavštinu, iako je zvučao relativno optimistično, spreman za dalju borbu i lečenje. Kad sam ga kroz koji dan video bio je prilično slab, ali raspoložen i spreman da priča o aktuelnom momentu u gradskoj košarci.
Kao što Željkova košarkaška zaostavština ne može stati u jedan tekst, tako i ovaj lični utisak napisan u „dahu“ sa mogućim greškama i propustima, ne može opisati njegovu ljudsku i sportsku raskoš. Videlo se to na licima ljudi koji su ga ispratili na večni počinak. Svima je bilo jasno – otišao je veliki čovek i sportski šmeker. Otišao je neko po kome mitrovačku košarku prepoznaje cela košarkaška Srbija i dobar deo nekadašnje „Juge“. Otišao je jedan pravi Mitrovčanin, uzor mnogim generacijama.
Neka mu Gospod podari večni život!

Dejan Mostarlić