MALO IZOŠTRENO

Biće lakše kad Srbi postanu građani

„Studentska pobuna“ je zgodna prilika u kojoj je izvornoj autonomaškoj stranci finih „austrougarskih“ manira i izvesne fine hladnoće prema srpstvu, već kažnjenoj od biračkog tela, ekstremno krilo „katedarskog“ separatizma oduzelo i glasnost autonomaštva i artikulaciju cepanja Srbije

Tzv. vojvođansko pitanje izostajalo u sadašnjoj fazi političke nadgradnje „pobune studenata“, pa je dehumanizujući i samodopunjujući spisak optužbi na račun srpskog predsednika i njegovog „režima“ rastao bez objave ideja o podebljavanju „granice“ duž Save i Dunava. „Pitanje“ je smerno i povučeno čekalo i u predpetooktobarskim mesecima 2000. godine, da bi se posle 5. oktobra „pitanje“ postavilo među svojima, u krugu DOS-a. I bilo prihvaćeno kroz famozni Omnibus zakon, koji je pokrajini dao neustavna ovlašćenja, u nekim oblastima maštovitija od ovlašćenja po ustavu iz 1974. „Pitanje“ bi i sada čekalo smerno i povučeno da iz vlasti nije bačen mamac objavom da studentske blokade u Novom Sadu organizuju vojvođanski separatisti. Mamac je zagrižen, i „pitanje“ je otvoreno.
Glavni kolumnista portala Autonomija info, pod malo zagonetnim imenom Vid Majorski, odmah se, u prvom licu jednine, upustio u teoretisanje o Srbiji kao srbijanskoj državi, na ideološkoj osnovi začudno sličnoj onoj koja hrani sarajevsku i zagrebačku analitiku o Srbiji i Srbima: „Vojvodina je deo Srbije, ali nije Srbija; insistirati na tome nije nikakvo antisrpstvo. Vučić neće trajati večito, a vojvođansko pitanje će se pre ili kasnije vratiti u središte javne pažnje. Namerno kažem vojvođansko, a ne autonomaško pitanje, jer je priča o autonomiji potpuno passe. Autonomija više nije dovoljna, pa se u formulaciji problema mora insistirati na vojvođanskom pitanju. To se pitanje mora zaoštriti, a politički asortiman proširiti. Pojava, dakle, vojvođanskih separatista mora biti sasvim normalna stvar. Politički ideal nezavisne države Vojvodine je legitiman – posebno je pitanje da li je i realan – pa i zagovornicima ove opcije mora biti omogućeno da se, pod istim uslovima kao i autonomaške i neautonomaške opcije, nadmeću za podršku građanstva.“
Korektno prepričano, ovaj autor smatra da je politički ideal nezavisne države Vojvodine upitne realnosti, i da će „vojvođansko pitanje“ moći da se pokrene kada Srbi konverziraju u građane, a za to je potrebno mnogo truda. „Nakon Vučićevog despotizma, ozbiljna debata treba da se povede i o srpskoj crkvi, pošto je ona jedna od ključnih prepreka u konstituisanju Srba kao moderne građanske nacije. U budućoj reorganizaciji države, crkvu treba vratiti tamo gde joj je i mesto – u privatnu sferu. Ona je važna za verski identitet građana, ali ne i za njihov nacionalni identitet. To što srpska crkva sebe postulira kao nacionalnu instituciju govori o njenim političkim ambicijama, pa se sa njom mora voditi oštra politička borba. A to je nešto čemu jad od političkih aktera u Srbiji izgleda da nije rad.“
Autonomaši možda i s pravom veruju da se Srbija u svojoj severnoj pokrajini brani od separatizma, između ostalog, i srpstvom: srpska većina u Vojvodini ne nalazi ni jedan racionalan razlog da se odvaja od Srba u ostatku Srbije, pogotovu zato što su njihovi preci sa istim osećanjima i ciljevima uveli Srpsko vojvodstvou Srbiju. Kolumnista portala je, međutim, uveren da će vojvođanski Srbi, kada konverziraju u građane, očas posla da se odvoje od ostatka Srbije kada se i u tom ostatku Srbi transformišu u građane. Nije baš jasno zašto bi budući građani Vojvodine bežali od budućih građana Srbije, i čemu onda autonomija građana Vojvodine u odnosu na građane Srbije, ali se sa tako snažnim osećanjima ne polemiše.
No, bez obzira na to koliko Srbi postanu „građani“, kaže kolumnista, pitanje Vojvodine će jednom svakako biti pokrenuto. Da li se iza ove tvrdnje, zagonetno neobrazložene, krije uverenje da će Srbi u Vojvodini konverzirati u građane njegove vrste? Ili se krije račun da je na humanističkim katedrama Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, prvenstveno na Gruhonjićevoj, ogajeno dovoljno autonomaškog kadra za preokretanje istorijskih vektora autonomije? Da li se kolumnista uzda u „dijalektičku cikličnost“ koja bi trebalo da ponovi procese nakon zamora procesa koji su ih pregazili? Ako je reč o takvoj veri, protiv nje je istina da ni petnaestogodišnji „zlatni vek“ autonomije po ustavu iz 1974. nije dokazano sadržavao težnje vojvođanskih Srba da se preusmere vektori autonomje, vazda upravljeni ka Srbiji. Sadržavao je dokazano samo volju Saveza komunista.
Sadašnja „studentska pobuna“ je u višestranačkoj hronici Srbije prva prilika u kojoj je od izvorne autonomaške stranke LSV preoteta glasnost zanavljanja ciljeva odvajanja Vojvodine od Srbije. Ova stranka finih „austrougarskih“ manira i izvesne fine hladnoće prema srpstvu dvostruko je kažnjena: biračko telo ju je kaznilo čak i za „realnije ostvariv” stepen autonomije, a ekstremno krilo „katedarskog“ autonomaštva kaznilo ju je oduzimanjem glasnosti i artikulacije cepanja Srbije.
Pa, na osnovu čega kolumnista lepog imena Vid Majorski tvrdi da će „pitanje Vojvodine jednom svakako biti pokrenuto“? Iz konteksta se vidi da se, ipak, ne uzda previše da će „Srbi postati građani“ skloni „pokretanju pitanja“, već računa na „izgledne“ procese koji se odvijaju sada i ovde. Pitanje, naime, može da se „pokrene“ bez obzira na to da li ga negrađani Srbi prihvatili ili ne. Dovoljno je samo da se formira prelazna vlada koja će odmah da na zaslužne „katedarske“ revolucionare u Novom Sadu delegira svoju „prelaznost“. Tako se već posrećilo nekim drugim novosadskim revolucionarima posle Petog oktobra, kada su zbog revolucionarnih zasluga nagrađeni važnim funkcijama u upravi nad severnim delom Srbije tokom celih 12 godina.
Postoji još jedan način da se guvernatura nad Vojvodinom poveri možda i samom kolumnisti. Ne bismo taj način i mi opisivali, jer je već opisan i preopisan u istoriji Drugog svetskog rata.
Dragorad Dragičević