SREMSKOMITROVAČKA „POLIFONIKA“: O HORSKOM RADU SA JOVANKOM IVANIĆ, RUKOVODIOCEM ANSAMBLA

Pesma je duši lek

U 2024. godini ostvarena je važna saradnja sa eminentnim srpskim horovima, kroz realizaciju nekoliko projekata

Sremska Mitrovica je jedan od gradova koji može da se pohvali bogatstvom horske muzike, raznovrsnošću ansambala i njihovim uspesima ne samo na državnom, već i na međunarodnom nivou. Gotovo da ne postoji kulturno umetnički događaj u gradskom životu, a da ga neki od mitrovačkih horova ne upotpuni svojim umećem. Među njima je „Polifonika“ koju uspešno rukovodi Jovanka Ivanić, kroz udruženje „Bingo“, čiji je predsednik Luka Ivanić, student master studija na FMU u Beogradu. Obuhvata dečji i vokalni ansambl odraslih. U godini koja je sada već iza nas imali su tri izuzetno važna projekta iz oblasti horske muzike.
– Krajem juna, prvi put u Srbiji realizovan je jedan veliki projekat, koji nije vezan isključivo za naš grad. Organizovali smo petodnevni festival u Ćupriji u saradnji Školom za muzičke talente. Okupili smo decu osnovnoškolskog uzrasta koji su formirali jedan zajednički hor, od preko 60 učenika. Imala sam za saradnike koleginicu Mariju Stojanović iz Niša, Vesnu Jevtić i Jelenu Magleševu iz Kragujevca, Gordanu Nešić iz Beograda i Hristinu Stojanović Miljić iz Batočine. To su veoma značajni saradnici iz različitih sredina i mi smo zajednički realizovali taj petodnevni horski kamp.

Deficit muških vokala
Upitana za eventualne probleme sa kojima se suočavaju horovi, Jovanka ističe da je jedan od njih nedostatak muškaraca koji su zainteresovani za pevanje.
– Ne znam šta je razlog. Godinama istražujem, ali nemam odgovor. Možemo povezati sa tim da deca uglavnom idu na sport u ranom uzrastu, naročito dečaci na fudbal, a na hor dolaze pretežno devojčice. Možda kada bismo ih usmeravali od malih nogu da i oni pevaju, ishod bi kasnije bio drugačiji. Ja ne mogu biti objektivna, imam dva sina i moj stariji sin je od kada zna za sebe pevao. Mislim da ipak može biti dosta i do sredine u kojoj se odrasta.

To je nešto što se prvi put dešava i mislim da će nam to biti fokus i za ovu godinu. Onda smo nastavile saradnju kroz pripremu nekih naših sledećih projekata, a jedan od njih je svakako bio festival koji se održava u našem gradu „Dani Krančevića“. Pored saradnje sa dirigentima iz različitih krajeva Srbije, imali smo za tu priliku saradnju i sa Akademskim horom „Obilić“. To smatram krunom petogodišnjeg rada u okviru udruženja, zato što je to akademski hor koji ima tradiciju dugu 140 godina. Oni su izuzetno važni, ne nastupaju bilo gde i na sarađuju se bilo kim, to je jedan ekskluzivni hor, ako mogu tako da kažem, ispričala je Jovanka Ivanić za M novine.
Interesantno je i to da su oni izveli dela Petra Krančevića, koja se nisu izvodila stotinak godina, a neka od njih nisu čak od njegove smrti. Kao ekskluzivno izvođenje Jovanka je navela „Prisen“ i „Oče naš“.
Krajem novembra prošle godine promovisan je i zbornik u organizaciji udruženja. Reč je o autorskom zborniku „Svetogorac“, u kojem su objavljeni tekstovi, horske ili vokalne kompozicije koje su pisala deca, učenici i studenti Srbije.
– I tu imamo preko 67, 68 odabranih tekstova pesama na određene teme. Od tih 68, pet kompozicija je napravljeno na te tekstove, ali obično oko desetak bude svake godine. Realizovali smo promociju nakon što se renoviralo naše pozorište, rekla je naša sagovornica.
Pored toga što vodi „Polifoniku“, Jovanka je muzičkoj javnosti i publici poznata i po tome što skoro tri decenije radi u Muzičkoj školi „Petar Krančević“ sa srednjoškolskim uzrastom, te je dirigent i hora „Krančević“. Odnedavno je zamenila svoju nekadašnju učenicu, a sada koleginicu Stanislavu Budošan na čelu hora „Rusinski slavuji“, s obzirom na to da je ona trenutno na porodiljskom odsustvu.

Ispuniti slobodno vreme kvalitetno
Kada je reč o „Polifonici“, Jovanka Ivanić kaže da su novi članovi uvek dobrodošli u njihovu muzičku porodicu. Kako mali, tako i veliki. Ali moraju biti svesni, da je pevanje zahtevno i fizički. Nije dovoljan samo talenat. To je veština koja se iznova mora usavršavati i rad mora biti konstantan.
– Ovde sam četiri godine, mislim da sam savladala ovaj izazov, ali još uvek vežbam i učim. Drage volje dolazim na hor, jer smatram da je druženje i horsko pevanje ono što može spojiti ljude različitog uzrasta, koji će ispuniti vreme lepim stvarima, putovanjima, upoznavanjima, kaže članica hora Vesna Popović, vaspitačica.
Stanija Stanimirović penzionerka, od ranije ima iskustva jer je pevala u horu penzionera.
– U početku je bilo teško, jer je ovde trebalo da se peva po notama, ali ja sam oplemenila svoju dušu i život, kada sam se priključila ovom horu. Kada sam umorna i neraspoložena, dođem na probu i odem kući puna energije, ispričala nam je Stanija.
Mirjana Želem peva u horu „Rusinski slavuji“, a od nedavno i u „Polifonici“, te svoje prvo iskustvo ocenjuje pozitivno, jer je atmosfera sa damama iz hora uvek na nivou koji joj prija.

Govoreći o velikom broju horova sa kojima sarađuje, upitana odakle crpi energiju, naša sagovornica kaže da joj je porodica podrška, da razumeju njene obaveze i podjednako se kod kuće govori o horskim zaduženjima, jer muzika je njen život. Takođe, kroz dugogodišnji rad u školi, energiju i polet svakako crpi i od njenih učenika, koji su uvek još jedan dodatni motiv da se ide napred..
Publika u Sremskoj Mitrovici zna da prepozna kvalitet i vrlo je verna onima koji njeno poverenje i zasluže, o čemu svedoče pune sale, međutim desi se da interesovanje bude veliko, a prostor koji prima publiku bude nedovoljan.
– Složila bih se sa time da znaju prepoznati kvalitet, ali čini mi se da je to uglavnom ista skupina ljudi, koja prati kulturne događaje. Volela bih da i drugi građani dođu da vide šta mi to radimo. Pri tom ne mislim samo na moje horove, već i ostale koji rade u našem gradu. Sistemski bi se trebalo pozabaviti kulturnim životom. Nama ljudi idu na ono za šta postoji podrška medija. Prosto nam je takva sredina. Hteli mi ili ne hteli to da priznamo. Ako će doći neke novine, neka televizija, tu će ljudi da idu, ja imam takav utisak. Takođe, dešavalo se da publika dođe u većem broju od ponuđenih mesta, pa ljudi ostanu napolju. To nam se dogodilo u muzeju pre dve godine. Prostor nam je problem. Vrlo često me ljudi pitaju gde ću da pravim koncert, pa na osnovu toga odluče da li će doći. Nama su sale postale male, bilo bi zaista dobro da imamo jedan prostor koji bi bio adekvatan da podrži prisustvo većeg broja izvođača na sceni. Da biste doveli jedan ozbiljan orkestar, nama je potrebna sala od minimum 150 mesta, što jedino pozorište može da podrži, ali jednostavno za takvu vrstu nastupa je potrebna drugačija vrsta akustike. U našem pozorištu mogu da nastupe vrhunski horovi, ali šta kada dođu amaterski? Morate ih ozvučiti mikrofonima, a to vrlo često ume da zvuči loše, zaključila je Ivanić.
Aleksandra Dražić
Foto: Privatna arhiva