MALO IZOŠTRENO

Plodovi zlog semena

Šestočasovna „molitva“ Radivoja Petrova Stojkovića bila je za hrabre demonstrante, zaštićene strogom direktivom predsednika države da niko ne sme da ih dira i ometa, čudo neviđeno, nešto kao tele sa pet nogu ili žena-riba. Za sve ostale, Stojkovićeva „molitva“ je njegov, možda nenamerni, žestoki šamar prosvetnim vlastima i kreatorima obrazovnih programa.

Najupečatljivija epizoda sadašnjih blokada fakulteta i nekih srednjih škola je klečanje na betonu u školskom dvorištu Radivoja Petrova Stojkovića, direktora novosadske gimnazije „Jovan Jvanović Zmaj“. Jedna „slobodna“ televizija, koja blokade univerziteta i škola prati interaktivno, to jest istovremeno ohrabruje blokade i izveštava o njima, izvestila je začuđeno i oduševljeno da je Stojković klečao četiri sata u „pozi kao da se moli“ prekoputa školskog ulaza, a potom još dva sata ispred samog ulaza nakon što su hrabri i napredni maturanti odbili da ga puste u zgradu. Opisano je da je neko „lice iz crkve“ razgovaralo sa Stojkovićem neznano o čemu, a za interktivne izveštače, kako je direktor posle razgovora sa „licem iz crkve“ nastavio da kleči, ostalo je nejasno da li je „lice iz crkve“ ohrabrilo direktora na klečanje ili nije uspelo da ga odgovori od klečanja. Kada je nesrećni direktor posle šest sati prohodao, izveštačica sa lica mesta za TV Nova uzalud mu je poturala mikrofon ne bi li doznala je li protestovao ili se molio, je li podržao maturante ili je protiv blokade, hoće li povući izvinjenje predsedniku vlade što je njegov sin nateran da demonstrira protiv oca. Direktor je, istina, procedio da je klečao „samo za mir“, ali su komentatori posetilaca sajta televizije skinuli izveštačici maglu sa očiju i zaključili da se Stojković klečeći šest sati „molio Vučiću i Karleuši“. Ipak, docnije je teolog Vukašin Milićević, koji podržava blokade, stručno objasnio da je „ovakva molitva čin pasivne agresije, jer u Novom zavetu piše da čovek kad hoće da se moli bogu treba da se zatvori u svoju sobu i da bude sa ocem nasamo“.
Zbilja, za šta se molio nesrećni direktor novosadske gimnazije, jer naprosto nije moguće izložiti sebe tolikom naporu da bi to stalo u odgovor identičan onom koje daju misice na proglašenju najlepše i njenih pratilja?
Njegova šestočasovna „molitva“ bila je čudo neviđeno, nešto kao tele sa pet nogu ili žena-riba, samo za hrabre demonstrante, zaštićene strogom direktivom predsednika države da niko ne sme da ih dira i ometa. Za sve ostale, koji sa brigom prate kako srpsko školstvo klizi u blato, Stojkovićeva „molitva“ je njegov, možda nenamerni, žestoki šamar prosvetnim vlastima i kreatorima obrazovnih programa, koji bi da ga što pre zaborave kao da se nije ni dogodio.
Stojkovićeva „molitva“ je simbolični izraz očaja svih onih profesora koji vide u šta klizi srpsko obrazovanje bez dubinskih pokušaja države da se njegova propast zaustavi. Nesrećni direktor je na svojoj koži osetio da je prosvetna vlast za dve decenije uspela da nepromišljenim i udvoričkim reformisanjem u duhu evroatlantizacije spusti donju starosnu granicu anarhizma na srednjoškolski uzrast.
Mi ne znamo koliko je duboko antiidentitetski bacil prodro u srpsko obrazovanje. Moguće je pažljivim pregledom udžbenika naslutiti na kojim je mestima bacil ušao, ali ne možemo proceniti koliki su mu otpor pružili nastavnici pažljivom obradom podmuklih mesta u gradivu, u kojoj meri su roditelji uspeli da odbrane decu od ideoloških liberalnih podmetčina u udžbenicima i koliko je nastavnika svesno destruktivnih sadržaja u gradivu.
Sudeći prema Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, koje svoj Zakon o rodnoj ravnopravnosti u svakoj rekapitulaciji uspeha i dalje ističe kao veliko dostignuće, bez ikakvog pomena da ga je Ustavni sud Srbije suspendovao zbog problematičnog tretmana srpskog jezika kao najvažnijeg identitetskog pitanja nacije. Njegov famozni Priručnik o rodno osetljivom jeziku i dalje je ključno pomagalo u telima i organizacijama koje ministarstvo podržava. I dalje nisu opozvana direktivna uputstva prosveti da u sve udžbenike ugrade rodno osetljiv jezik, Ministarstvo prosvete još uvek nije uputilo školstvu nikakav znak da obustavi primenu rodno osetljivog jezika, tako entuzijastično prihvaćenog kod dela nastavnog kadra.
Sudeći po tim znacima, prosvetna vlast na odluku Ustavnog suda gleda kao na proformalno udovoljenje crkvi, Matici srpskoj i srbističkim katedrama, udovoljenje koje će poslužiti da pritisak splasne i da srpski jezik ostane na „evropskom putu“.
Sudeći po svim znacima ukupno, antiidentitetski bacil prodro je duboko.
Koliko duboko? Možda se deo odgovora krije u blokadama gimnazija i drugih srednjih škola po Srbiji. Svedoci smo, naime, da je donja uzrasna granica pojave aktivnog i organizovanog anarhizma spuštena za celu generaciju na niže. Navikli smo da je studentski uzrast u razvoju homo politikusa prvi sklon kušanju dragocene kulturne tekovine neposlušnosti, koja je porodila velike političke i filozofske ideje. Sada, međutim, anarhizam kušaju gimnazijalci, ali nas zbog nečeg ne obuzima sreća već jeza, jer slutimo da dragoceni anarhizam mladosti može da bude koban i individualno i kolektivno ako nema korektiv iskustva.
Mi sa ponosom i s pravom, s obzirom na istorijske okolnosti, heroizujemo družinu Gavrila Principa, ali daleko od toga da smo ubeđeni u uzročno posledičnu promišljenost njenog poduhvata. Zato nas obuzima jeza od anarhizma dečaka i devojčica.
Dragorad Dragičević