INTERVJU: ALEKSANDRA PADROV, DOBITNICA ZLATNE ZNAČKE KULTURNO PROSVETNE ZAJEDNICE

Tradicionalna pesma će živeti zauvek

Bez obzira na to što dolaze nove generacije, a sa sobom donose i nove trendove i novi zvuk, koji imaju popularnost, tradicionalne pesme će uvek imati svoju vrednost, kaže Aleksandra Padrov

Zlatna značka koju Kulturno prosvetna zajednica Srbije dodeljuje zaslužnim građanima za posebne rezultate u oblastima kulture i umetničkog stvaralaštva, ove godine je došla u ruke jedne Mitrovčanke. U pitanju profesor solo pevanja Aleksandra Padrov.
Aleksandra je profesor solo pevanja u Srednjoj muzičkoj školi „Petar Krančević“ u Sremskoj Mitrovici, ali i podučava druge pevače, koji ne pohađaju muzičku školu, a pripremaju se za profesionalne nastupe na festivalima i u popularnim televizijskim emisijama. Nakon završene osnovne škole, odsek klavir, upisala je srednju muzičku školu, ovoga puta odsek solo pevanje u Tuzli. Školovanje je nastavila u Novom Sadu, kako su je životni putevi i okolnosti naveli, a potom je diplomirala solo pevanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Danas je solista Radio Beograda i Radio Novog Sada. Učestvovala je i više puta je nagrađivana na festivalima narodne muzike u zemlji i regionu. Sve ove godine je i koncertno aktivna, iako podučava mlađe generacije.
M NOVINE: Koliko Vam znače nagrade, a posebno ova poslednja, odnosno Zlatna značka Kulturno prosvetne zajednice?
ALEKSANDRA PADROV: Muzika me je privlačila još u ranom detinjstvu. Nikada nisam razmišljala o nagradama, nego o prevelikoj ljubavi prema umetnosti. Kada sam prvi put sela za klavir, ta ljubav se i rodila, javio se nalet adrenalina u dodiru sa instrumentom. Onda sam iz velike ljubavi krenula na redovne časove klavira, pa posle u srednjoj školi na solo pevanje.
I ja sam zapravo osetila tu veliko zadovoljstvo, a iz toga i konstantnog rada, dolaze i rezultati. Tada kreću i takmičenja, zatim i nagrade. Za Zlatnu značku zaista je bilo veliko iznenađenje, kojem se nisam nadala. Kada su me obavestili iz Kulturno prosvetne zajednice Srbije da sam predložena za ovogodišnju nagradu, to je bio šok. Pomislila sam, pa nisam ja baš tako stara da dobijem neke tako značajne nagrade, koje inače dolaze u nekim poznim godinama. Međutim, ja sam verovatno ubrzano radila i sada sam na to veoma ponosna.
Sada ćemo da se vratimo malo u prošlost. Kako je prepoznat Vaš talenat i kada?
Kada sam bila malo dete, dok smo putovali iz Vukovara, na selo kod bake jedne i druge, stajala sam u autu između dva sedišta i pevala, sve dok ne promuknem. Roditelji su shvatili da ja ne mogu bez muzike. Mada, mene kao malu je privlačio i balet, volela sam ples. Ipak sam se upisala na klavir najpre. Moram da kažem i to da su u našoj kući mnogi umeli da pevaju. Otac je svirao i pevao, kao i njegova rođena sestra. U našoj kući se takođe, slušala kvalitetna muzika, da kažem i svetska muzika, od istoka do zapada. Otac me je upoznao sa mnogo žanrova, slušali smo zajedno i filmsku muziku, kao i neke simfonijske snimke. Smatram da je vrlo važno šta deca slušaju, od toga zavisi i kako će se kasnije razvijati, kakva će osećanja nositi u sebi… Kasnije, u srednjoj školi su već bile druge okolnosti, tada su bili popularni bendovi, skupljali su se razni muzičari iz razreda, kada sam bila u Novom Sadu. Formirali smo grupe, pevali… Jednostavno ljudi se vrlo brzo prepoznaju u tom svetu. Malo po malo, počela sam pored solo pevanja da se oprobavam u raznim žanrovima. Bilo je tu i roka, starogradskih, pa malo narodnih…
A, u čemu Vi najviše uživate dok pevate?
Najviše volim da pevam lep i dobar pop, popularnu muziku. Tada se najbolje osećam. Tu je i filmska muzika, ali ne mogu ništa manje da dam na značaju i domaćoj, tradicionalnoj muzici za koju sam ja posebno i nagrađena, a koja mi je bila, možda, neko područje gde sam najviše sebe dala.
Često ste nastupali i u gradu u kojem živite, odnosno Sremskoj Mitrovici. Gde je najzahvalnije pevati? Među svojima ili pred nepoznatom publikom?
Ja volim da sam među svojima. Volim kada uđem u pozorište, da vidim poznata lica i ja već znam šta Mitrovčani vole. Mitrovčani su izuzetno upućeni u muziku, naučeni na kvalitetnu muziku, pre svega, ovde je bogato tamburaško područje i dobra tamburaška pesma, ali isto tako jako dobrih bendova, poznatih je bilo u Sremskoj Mitrovici. Odavde je poniklo i dosta raznovrsnih muzičara. Tu mislim i na ceo Srem.

Da li je tačna informacija da sada već punih 18 godina sarađujete sa velikim orkestrom Radija Novog Sada?
Da, slavimo punoletstvo, a sa Radio Beogradom sam oko tri godine, iako mi je i to proletelo brzo. Sada tamo ostavljam važan deo svog rada, to su trajni snimci.
S obzirom na to da se bavite i pedagoškim radom, koliko Vas je to promenilo i koliko je uticalo, možda, i na Vaše veštine i vidike u muzici?
Pedagoški rad je izazov za mene, jer sam oduvek smatrala da ću biti solista, da ću biti samo pevač. Međutim, kad sam počela da radim u školi, meni se to dopalo. Počela sam da predajem solo pevanje 1998. godine u Lazarevcu, dok sam bila na četvrtoj godini Muzičke akademije. Potom po napuštanju Beograda za vreme bombardovanja, 1999. godine počela sam da predajem u Sremskoj Mitrovici. I od onda sam videla da ja samo obnavljam svoje znanje kroz rad sa mladim pevačima. Zaista imam dosta strpljenja i spremna sam sa njima da vežbam, koliko god je to potrebno. Bez sile, bez neprijatnih situacija, sve se može lepim rečima postići. Želim da dolaze kod mene na časove sa radošću i da odlaze nasmejani i zadovoljni postignutim.
Kada ste bili najsrećniji zbog posla kojim se bavite?
Možda mi je najveća sreća i radost bila kada sam upisala solo pevanje i nakon položene audicije u Radiju Novi sad.
Kakvi su Vaši planovi za naredni period?
Pokušaću da rad sa mladim pevačima podignem na još viši nivo. Volela bih i da mi Radio Beograd da još više mogućnosti, da postanem asistent i saradnik. Takođe, smatram da bih mogla biti još aktivnija, kada je u pitanju tradicionalna muzika. Da promovišem ono što je naše, iskonsko, a to je izvorna muzika. Smatram to svojim velikim ciljem i misijom. To je moguće ostvariti kroz festivale narodne muzike. Bez obzira na to što dolaze nove generacije, a sa sobom donose i nove trendove i novi zvuk, koji imaju popularnost, tradicionalne pesme će uvek imati svoju vrednost. Mislim da mi je sada zadatak i još veći motiv da nastavim sa negovanjem domaćeg zvuka i domaće pesme, koju će uvek neko novi iz generacije nastaviti. Takvu muziku su uvek pojedinci i pevali i ona nikada neće zamreti.
Za dobro izvođenje narodne muzike često kažu da je presudno područje u kojem je pevač rođen. Da li je to tačno ili svako može da savlada žanr uz koji nije odrastao? Da li Vojvođanin može otpevati jednako dobro neku sevdalinku?
Postoji uticaj iz detinjstva, naravno ima tu malo i genetike, naše predispozicije, mentaliteta, glasa, ali i građe. To sve ima smisla, ali ipak moram da to opovrgnem. Recimo, šta ako je Vranjanac od malena slušao samo starogradske pesme ili srpske pesme iz Vojvodine? Mislim da je tu presudno čega je čovek „naslušan“. Međutim, ne treba se plašiti, treba pevati muziku iz svih krajeva. Važno je pre svega biti edukovan. I zašto se onda ne prepustiti toj avanturi?
Kojim se motom vodite kroz muziku i uopšte život?
Moj moto i poruka je da i u teškim vremenima, imamo priliku da gledamo na život kao na polu praznu ili polu punu čašu. Svi smo mi imali teške momente u životu, ali oni su iza mene, kao što su izbeglištvo i nedaće… Važno je biti pozitivan i uvek aktivan na polju svog stvaralaštva.
A. Dražić