MALO IZOŠTRENO

Počasni sprovodioci loših zakona

U političkim govorima vrlo često se može čuti stav: ne možemo mi biti krivi za ono što ste vi omogućili. Ne možemo mi biti krivi za loše stanje u železnici, jer ne možemo da postignemo zaostatak koji ste vi neradom napravili. Ne možete nas da okrivljujete za pripreme za eksploataciju litijuma, jer ste vi doveli Rio Tinto u Srbiju. Vi ste napravili zakone koji su omogućili javašluk u građevinskom sektoru.
Ovakvi stavovi mogu ostati bez odgovora samo na prvoj liniji sukoba između opozicije i vlasti, gde razmena vatre ne omogućava proveru validnosti ispaljenih optužbi i kontraoptužbi. Šta nije u redu sa stavom „nismo mi krivi za ono što ste nam vi ostavili“? Samo to što nova vlast i ne dolazi na vlast da bi se vlasti smenjivale po nužnosti smenjivanja godišnjih doba, već da bi nova vlast popravljala ono što je prethodna upropastila. Na svim izborima potencijalni pobednici obećavaju da će popraviti urušenu zakonitost, ukinuti korupciju, pojačati svaku bezbednost građana i poboljšati njihove uslove za život, zakoračiti velikim korakom u bolju budućnost, i time sami sebi oduzimaju legitimnost izgovora za loše stvari koje nam se događaju.
Uzmimo verovatnim da je pad nadstrešnice zgrade železničke stanice, koji je odneo 15 mahom mladih života, posledica nebrige iz prethodnih vlasti i vlasti koje su prethodile prethodnoj. Čak i tada su najodgovornije institucije i pojedinci zatečeni u sistemu nadležnosti nad zgradom železničke stanice.
Veoma je dug spisak rukovodilaca u železnici i nadležnim ministarstvima koji su kroz decenije prethodili Nebojši Šurlanu, Jeleni Tanasković, Goranu Vesiću i Tomislavu Momiroviću, i koji nisu ni pomislili da je vreme da se proveri „umetnički osveštano“ i zakonom zaštićeno arhitektonsko rešenje sa ogromnom masom betona koja visi iznad ljudskih glava. Nisu na to pomislili ni arhitekte, ni građevinski inženjeri koji se u državnim institutima pitaju o stanju javnih građevina. Da li je s toga pravično da se navedeni funkcioneri povlače po tužilačkom pritvoru ili sudnicama kasnije?
Kao vredni, pošteni i lojalni ljudi svojim partijama, oni su poneli veoma važne funkcije u usko stručnoj oblasti, u kojoj je, paralelno sa impresivnim graditeljskim poduhvatima za „vreme Vučića“, javašluk našao načina da preživi. Ni jedno od njih nisu ga ni primetili, još manje tražili da otkriju. Indirektno su mu dali legitimitet normalnosti. On sam, javašluk, nije lud da se svojevoljno pokaže i izazove ministra ili direktorku. Ako je do njega, do javašluka, on se uvek trudi da postane mera i norma.
Teško je prepoznati liniju od koje javašluk postaje norma i čak liči na sistemski red. Pitanje je dokle bismo išli unazad u potrazi za tom graničnom linijom, a pitanje je i da li bismo se složili oko nje ako je uočimo.
Nedoslednost građanističke opozicije, koja se vampirski nakačila na grbaču običnih nepolitičnih građana koji protestuju, dodatno otežava i identifikovanje javašluka, i popravljanje zakona i uredbi koji ga omogućavaju. Ima u tome i namere, jer je vlast koja je prethodila „Vučićevoj” i koju građanistička opozicija nudi kao preporodni novitet opterećena obimnom statistikom pogibija usled javašluka. Jer, ako se tragedija na novosadskoj železničkoj stanici ubaci u statistiku, javašluk se pokazuje u još težem stadijumu. U „demokratskom“ vremenu Novog Sada pamtimo dve masovne pogibije mladih u ugostiteljskim objektima koji nisu ni smeli da imaju dozvole rad, pamtimo čitav niz incidenata usled nepropisne gradnje i nikakvog nadzora. U Beogradu iz „demokratskog“ vremena statistika je mnogo obimnija, mestimično i veoma krvava. Setimo se samo pogibije četvorice radnika na saniranju klizišta kod dečjeg vrtića u Zemunu. Utvrđeno je da su radili na crno kod firmi koje su izvodile javni posao, da su poginuli pre prve plate. Prvostepeno osuđene direktore, na zatvorske kazne, oslobodio je svake krivice sudija Apelacionog suda Miodrag Majić. Cela pravda za smrt četvorice radnika stala je u proglašenom danu žalosti za Grad Beograd.
I, ni jedna od masovnih pogibija iz „demokratske“ statistike nije podstakla plaćene slobodare na ulične ili druge proteste. Javašluk je sankcionisan tek na izborima 2012.
Nažalost, mnogo zaslužnih kadrova na pobedničkoj strani nastavilo je da preuzima „svoje” funkcije verujući u njihove počasne moći. I Jelena Tanasković, kao univerzalni kadar je sa takvom verom, posle ministarstva poljoprivrede, preuzela da vodi Infrastrukturu Železnice Srbije, u trenutku kada je isticalo vreme izdržljivosti čudnog vešanja betonske terase, „značajnog dela umetnosti arhitekture“. I kada se niko, od vrha njene počasne funkcije do, možda takođe počasnih, rukovodilaca stanice, nije setio da nosači umetnički inovativno smišljene betonske terase imaju svoj vek.
Po Zakonu o planiranju i izgradnji, kreiranog i usvojenog za vreme univerzalne ministarke Zorane Mihajlović, projekat za izdavanje građevinske dozvole ne sadrži statički proračun konstrukcija, niti je on predviđen, a projekat za izvođenje koji mora da ima statičke proračune, ne podleže kontroli nijedne državne institucije. Ako se od zakona ne očekuje da se „seti“ rizika, to ne može da se očekuje ni od počasnih sprovodilaca zakona.
Dragorad Dragičević