BOJAN PRIJIĆ I VUKAŠIN SAVIĆ, NAPADAČI LIDERA SREMSKA LIGE, MARTINAČKOG „BORCA 1925“ PIŠU ISTORIJU SVOGA KLUBA

Drugari iz detinjstva na fudbalskom zadatku

Prijića i Savića uzbudljivi fudbalski putevi vratili svom seoskom klubu

Fudbalska ekipa „Borca 1925“ iz Martinaca početkom novembra zaposela je vodeću poziciju na tabeli Sremske lige i nakon trijumfa nad „Budućnošću“ iz Salaša Noćajskog prošlog vikenda nastavila je dugi niz pobeda. Od početka prvenstva Martinčani imaju samo jedan poraz na startu i jedan nerešeni rezultat, što ih čini jednim od najozbiljnijih kandidata za prelazak u viši, četvrti rang nacionalnog fudbalskog takmičenja. U Kupu Srema prošlonedeljnom pobedom nad „LSK“- om ostvarili su plasman u narednu rundu. Ovakvo „prolazno vreme“ pred kraj jesenje sezone u dobroj meri je očekivano ako se sagleda kvalitet igračkog kadra martinačke ekipe sačinjene kombinovanjem iskusnih i mladih fudbalera. Među onima koji sadašnjem timu daju značajno pogonsko gorivo nalaze se napadači Bojan Prijić i Vukašin Savić, momci iz Martinaca koji su kao komšije i drugari od najmlađih dana prve fudbalske poteze učili na travi i prašini sremačkog seoskog šora. Nedugo zatim, prepoznati kao izuzetni talenti, izvesno vreme provode u mlađim kategorijama najkvalitetnijih srpskih klubova. Čudni fudbalski putevi vratili su ih u okrilje svog seoskog kluba ne bi li svojim znanjem, iskustvom i ponekom majstorijom na terenu doprineli „podizanju“ kluba i mogućem istorijski vrednom plasmanu u Vojvođansku ligu.

Bojanov talenat i susret sa fudbalskom realnošću
Evidentan talenat Bojana Prijića čiju su tehniku mnogi navijači nazvali „majstorskom“, morao je biti primećen već u početnim razredima osnovne škole. Sa Vukašinom je prošao kroz „Učinu“ školu fudbala, poput nekoliko današnjih igrača „Borca“.
– Nama je fudbal u vreme detinjstva bio jedina zanimacija. Tada nije bilo toliko kompjutera ni telefona a nas je zanimala samo lopta. Sa šest godina sam otišao kod „Uče“ u „Sirmijum“ i tu sam proveo pet godina. U međuvremenu je „Crvena zvezda“ organizovala neke fudbalske kampove i mene su posle jednog kampa pozvali da odigram nekoliko utakmica za njih jer sam im se svideo. Tamo sam se pokazao odlično i tadašnji trener me je baš zavoleo. Međutim, kada se obratio mojim roditeljima sa željom da ostanem u klubu i tamo nastavim školu, oni su smatrali da sam još uvek mlad i da nisam spreman za tako veliki korak. To sam prihvatio i nisam se ljutio na njih iako ponekad umem da ih „pecnem“ sa pitanjem ko zna gde bih danas bio da sam ostao u tako velikom klubu, kaže Bojan Prijić koji se posle prve beogradske „avanture“ vratio u Mitrovicu i obukao dres „Radničkog“.
U meču „crvenih“ protiv „Partizana“ gde je postigao jedini gol za svoju ekipu zapazio ga je trener drugog beogradskog velikana. Usledio je poziv i nekoliko odličnih izdanja u dresu crno-belih na turnirima. Prijić se izborio za mesto u startnom timu mlađih generacija. Međutim, odgovor roditelja bio je isti kao i u slučaju „Zvezde“. Usledio je novi povratak u „Radnički“ a potom i susret sa vršnjacima iz „Čukaričkog“. Posle novog poziva i angažmana u trećem beogradskom klubu, već posle dva meseca usledilo je Bojanovo razočarenje. Prouzrokovale ga reči trenera mlađih kategorija „Čuke“ da je Bojan odličan igrač i napadač, ali da za ostanak u klubu mora biti bar duplo bolji od igrača koji su u tom trenutku bili „bliže vatri“, uglavnom momaka iz Beograda. Bojan koji je na fudbal do tada gledao „ružičastim naočarima“ shvata koliko u svetu ovog sporta ima nepravde i nezasluženog napredovanja. Čuo je za mešetarenje menadžera, trenera i priče o velikom novcu. U godinama kada je mogao najviše da odskoči, „srušio“ se njegov fudbalski svet. Ostao je bez dovoljno volje, pozitivnog elana i stroge sportske discipline. Dve godine kod trenera Aleksandra Prokića odigrao je u „Sremu“ a potom i za omladine „Radničkog“. Trener tima sa „Hesne“ očekivao je od talentovanog fudbalera više, ali ga je u nekim bitnim utakmicama ostavljao na klupi, što je još uvek maloletni igrač teško prihvatao. Usledio je poziv tadašnjeg trenera martinačkog „Borca“ i Prijić sa svojih 17 godina počinje da igra seniorski fudbal. Na kraju sezone u kojoj je postao punoletan, sa 25 datih golova bio je najbolji strelac lige. Martinčani su ga „teška srca“ pustili da pređe u „Budućnost“ iz Salaša Noćajskog koji je tad igrao Vojvođansku fudbalsku ligu. Međutim, tokom jedne od letnjih pauza u sezoni godišnjih odmora usledila je nezgodna povreda kičme i diskus hernija koja ga je pola godine udaljila sa terena. Posledice ovog manje-više trajnog problema oseća još uvek, zbog čega je često na terapijama a zdravstveni problem neretko se odražava na njegovu formu.

Oba igrača nesumnjivo su zadovoljni trenutnim učinkom svog tima i zasluženom pobedničkom euforijom. Levo krilo Martinčana, Bojan Prijić koji se nakon dve sezone provedene u Salašu Noćajskom vratio u klub, seća se teških, ne tako davnih momenata kada je „Borac“ bio u krajnje nezavidnoj situaciji, što je obeleženo seobom u niži rang i dovođenjem u pitanje opstanka samog kluba.
– Nadam se da ćemo nastaviti u pobedničkom ritmu i da ćemo na kraju biti prvaci, što bi značilo plasman u četvrtu ligu, kaže Prijić, dok njegov saigrač iz špica napada Vukašin Savić dodaje kako se nada najvišem plasmanu jer ekipa kao retko do sad ima kvalitetna rešenja na svakoj poziciji, tako da nema slabe „karike“ u timu.
Prednost svoje ekipe vide i u činjenici da je mnogo igrača donelo iskustvo iz viših fudbalskih liga, čak i inostranstva. Posle dobijenog derbija sa ekipom „Budućnosti“ minimalnim rezultatom 1:0, do zimske pauze čeka ih teško gostovanje u Višnjićevu gde takođe očekuju maksimalan broj bodova. Iz razgovora sa Prijićem i Savićem zaključujemo da je mogući recept za trenutni učinak „Borca“, pored dobre igračke selekcije, intenzitet i kvalitet treninga koji se organizuju tri-do četiri puta nedeljno. Uz vikend termin za odigravanje prvenstvenih mečeva to je ozbiljan rad na ovom nivou takmičenja. Bojan i Vukašin, poput svojih saigrača, trude se da redovno ispunjavaju klupske obaveze, iako smenski rad na njihovom poslu zahteva posebnu organizaciju vremena. Njihova fudbalska priča neobično je interesantna pa smo ih zamolili da je podele sa našim čitaocima. Mada su se sportski i životni putevi dva napadača često razilazili i ukrštali, njihovo drugarstvo sačuvano je od najmlađih dana. Neretko se to vidi i na terenu. Otuda i šale na međusobni račun jer Vukašin smatra da će levo krilo njegovog tima – „Ronaldo“, kako ga je nazvao, loptu i realizaciju po svojoj strani napada retko prepustiti nekom od saigrača. I sam Bojan priznaje da kad uđe u šesnaesterac protivnika, „ni rođenom ocu ne bi dodao loptu“. Prošle sezone upisao je 17 pogodaka a do sada je u prvenstvu i kupu pet puta bio realizator. Vukašin Savić je klasičan špic igrač. Od kraja ovog leta uknjižio je ukupno deset pogodaka.
Kao što rekosmo, fudbal je martinačkim klincima bio jedina opsesija u najmlađim, dečačkim danima. Ulična bandera, klupa ili kanal pred Bojanovom kućom nisu mogli sprečiti da se lopta po šoru kotrlja ceo dan. Improvizovane golove od metalnih cevi na travnjaku pred kućom napravio je Bojanov deda. Prijić je živeo na početku a Vukašin na kraju iste ulice. Poziv na „fudbalicu“ nije bio potreban. Svaki zvuk udarca u loptu značio je izlazak na ulicu, često od jutra do mraka – ili dok se Bojan u igri ne „naljuti“ pa unese golove i loptu. Uzrasna razlika između ovih momaka nije veća od par meseci. Obojica su „brušeni“ u fudbalskoj školi Ljubiše Slijepčevića, popularnog „Uče“ u mitrovačkom „Sirmijumu“. Vukašin Savić proveo je tamo čitavih deset godina dok nije prešao u beogradski „Čukarički“. Tamo je radio uz dobru podršku trenera Ćurčića i Mićovića.
– Tokom celog osmog razreda moje osnovne škole poslednji čas uglavnom se završavao u jedan sat i deset minuta, ali je svakog dana sendvič u autu bio spakovan a tata i ja smo čitavih godinu dana posle škole putovali u Beograd na treninge i utakmice, seća se Vukašin.

Trenutne fudbalske ambicije vezane za Martince
Sa svojih dvadesetak jednu ili dve godine Vukašin i Bojan iskusili su mnoge lepe i ružne strane fudbalskog života. Obojica su bez sumnje skromni momci. Prihvataju pohvale, ali su realni kad govore o sopstvenim greškama na terenu i van njega. I pored evidentnog kvaliteta i najboljih fudbalskih godina, njihove trenutne ambicije „ne pucaju“ visoko. Mogućnost da prihvate pozive iz većih fudbalskih sredina ne odbacuju, ali su trenutnim angažmanom u „Borcu“ apsolutno zadovoljni. Uspostavili su ritam života i treninga koji im odgovara. Prijić već godinama živi u Mitrovici a Vukašin uživa u popularnosti među Martinčanima. Na žalost, loša iskustva iz „velikog fudbalskog sveta“ ostavila su evidentan uticaj na njihovu ambiciju, ali i pogled na fudbalski sport. Oba momka složila su se u konstataciji da u borbi za najjače klubove u Srbiji, osim sreće i dobrog zdravlja, moraš imati „nekoga“ ko će da „pogura“ kad treba. Kako sami rekoše – moraš imati „leđa“.

Posle tri godine rada na Banovom brdu i školovanja u Beogradu srednjoškolac iz Martinaca prelazi u šabačku „Mačvu“ čiji su kadeti igrali tadašnju Kvalitetnu ligu. Odlazak iz „Čuke“ uslovila je povreda zadnje lože koja ga je neko vreme odvojila od terena. To je bio preveliki peh za ostanak u žestokoj beogradskoj konkurenciji i šansu da klub nastavi sa finansiranjem troškova njegovog boravka i rada u prestonici. Sa seniorskim fudbalom počeo je kao član ekipe „Slobode“ iz Novih Kozaraca kod Kikinde. Tamo je stekao lepo iskustvo u ondašnjoj trećoj – Srpskoj ligi, da bi karijeru je nastavio u rumskom „1. Maju“ gde je prvu sezonu odigrao odlično. Sledeća nije bila tako uspešna, ali je pozvan u „Hajduk“ iz Divoša. Posle šest meseci među Divošanima, pre godinu i po dana usledio je poziv martinačkog kluba koji se borio za povratak u Sremsku ligu.
– Prezadovoljan sam uslovima u „Borcu“ i mogu da kažem da se u Martincima osećam najprijatnije. Nigde nije kao u svom selu, među svojim ljudima, prijateljima i navijačima koji su uvek tu za nas i jedni su od „luđih“ u Sremskoj ligi. Sećam se da sam kao dečak uvek imao loptu u korpi na biciklu, pa bi svaki slobodan trenutak značio odlazak na teren „Borca“ i šutiranje lopte. Eto, sad se namestilo da se posle svega vratim u ovaj klub, kaže Vukašin Savić, koji je fudbal počeo kao prednji vezni igrač, da bi se vremenom ustalio na poziciji špica. Obe krilne pozicije takođe mu nisu strane.
Dejan Mostarlić