MALO IZOŠTRENO

Ultimativna odluka Velikog narodnog zbora u Rumi

Bezmalo u svim reagovanjima u regionalnim, srpskim prozapadnim i autonomaškim glasilima povodom 60. godine od usvajanja famoznog Ustava Vojvodine iz 1974. godine provlači se ideja da bi za rođendan savremene autonomije Vojvodine trebalo uzeti 31. juli 1945. godine, kada je Skupština naroda Vojvodine donela odluku o priključenju Srbiji. Malo je neobično da rođendan pokrajine bude odluka pokrajine koja već postoji, pa je istorijski potpuno neobaveštenom namerniku neizbežna pomisao da se pokrajina stvarala u partizanskom pokretu, u tajnosti, a 31. jula 1945. se pojavila sa prvom odlukom te tako i sebe obznanila. Da je takva njena obznana važeća trebalo bi, istom namerniku, da potvrdi izjava dr Ivana Ribara, predsedavajućeg, na Trećem zasedanju AVNOJ 10. avgusta 1945: „Objavljujem da je Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije prihvatilo odluku Prve skupštine izaslanika naroda Vojvodine o priključenju Autonomne Pokrajine Vojvodine federalnoj Srbiji“.
Ono, pravo, rođenje autonomije Vojvodine 1849. godine nerado se pominje zbog „greha“ te autonomije, počinjenog odlukom navodno nereprezentativne Velike narodne skupštine 25. novembra 1918. o pripajanju Srbiji. I sve istorijske činjenice o pravom rađanju Vojvodine i njenom direktnom pripajanju Srbiji nisu ništa naspram odluka od 31. jula i 10. avgusta koje, samim tim što su donesene, nepobitno dokazuju da onaj koji ih je doneo već postoji, da je već nastao kroz funkcionisanje partizanske vlasti u Vojvodini.
Drugim rečima, trebalo bi da prihvatimo akrobaciju autonomaške misli da je autonomija Vojvodine rađana dva puta. Prvi put je rođena prosrpska, a drugi put provojvođanska autonomija. Prosrpska je nestala u vihoru narodnooslobodilačke borbe, i ona se više ne računa i ne treba da utiče na život Vojvodine.
Dva istorijski velika i prekretnički značajna događaja – Veliki narodni zbor u Rumi 24. novembra i Velika narodna skupština u Novom Sadu 25. novembra 1918. – odvajaju se zidom od savremene istorije autonomije.
U Rumi se, međutim, i ovog 24. novembra događaj iz 1918. slavi kao najvažniji u celoj njenoj istoriji, po uticaju na srpsku istoriju još nedovoljno osvetljen. Tada je Srem na skupu 700 predstavnika lokalnih veća u regionu ultimativno zapretio otcepljenjem od Hrvatske ako ona neće u jedinstvo sa Srbijom. Mnogi istoričari misle da je ova pretnja bila odmeravana u Zagrebu, a dr Drago Njegovan, autor obimne studije „Prisajedinjenje Vojvodine Srbiji“, misli da je ona bila delotvorna, a možda i presudna da Hrvatska umesto dugo sanjane samostalnosti izbere zajedničku državu sa Srbijom.
Odluke Velikog narodnog zbora 24. novembra u Rumi nisu imale direktan uticaj na odluke predstavnika Banata, Baranje i Bačke, 25. novembra u Novom Sadu, o priključenju Srbiji, jer Srem nije ni bio deo Srpskog vojvodstva kao pokrajine u sastavu Dvojne monarhije. Zatečen u sastavu vazalne Kraljevine Hrvatske – Slavonije, Srem od Zemuna do Vukovara je doneo uslovnu odluku o otcepljenju od Hrvatske i o direktnom prisajedinjenju Srbiji ako Hrvatska neće u zajedničku državu sa Srbijom. Na zboru u Rumi nisu prisustvovali Sremci hrvatske pripadnosti iz krajnjih jugozapadnih delova regiona. To se od njih nije ni očekivalo, i njihova volja bi verovatno kasnije bila verifikovana da Hrvatska nije imala plan: bolje je privremeno ući u zajedničku državu sa Srbima nego izgubiti Srem, i sačekati prvu istorijsku priliku za napuštanje zajedničke države izvodeći i Srem sa sobom.
Kada je Srem 24. novembra 1918. krenuo ka Srbiji Hrvatska nije imala nikakva sredstva da ga u tome spreči. Bila je na strani poražene i urušene Austrougarske, i bespomoćno je gledala kako srpska vojska oslađa njenu teritoriju iz dugotrajnog i mrskog austrougarskog zagrljaja. Budući da se našla na poraženoj strani, nije imala nikakav autoritet da brani teritoriju Srema koju je „unela“ u austrougarsku monarhiju. Njena istorijska težnja silno ju je vukla da izađe iz austrougarskog zagrljaja i nastavi kao nezavisna. Tako bi se, verovatno, i dogodilo da Srem nije bio zapeo da se ujedinjuje sa Srbijom ako Hrvatska izabere nezavisnost umesto zajedničke države. Svojom odlukom da uđe u sastav Kraljevine Jugoslavije, Hrvatska je izabrala da ostane „cela“, sa Sremom. Da bi sačuvala Srem u svom sastavu, Hrvatska je, u stvari, bila prinuđena da za ovim regionom krene u Jugoslaviju, sa računom da će vreme doneti zgodan trenutak za napuštanje zajedničke države, zajedno sa „svojim“ Sremom.
Hrvatskoj se ta prilika, da se osamostali i sa sobom povede Srem, ukazala 1941, kada se našla u statusu „pobednika“ u okrilju nacističke Nemačke. I odmah je preduzela da zanavek reši problem nepouzdanosti Srema zbog njegove ubedljive srpske većine. Pavelićeva vlast je i formalno obznanila da će „sremski problem“ rešiti u tri trećine: trećinu Srba će pokatoličiti, trećinu proterati, trećinu pobiti. U leto 1942. ustaška vojska pod komandom Viktora Tomića porušila je popalila sve sremske manastire i većinu pravoslavnih hramova i postreljala srpsku građansku elitu koja nije uspela da izbegne. Tomićeva akcija, u kojoj je, iako povučen u umetničkoj samoći, streljan i slavni slikar Sava Šumanović, bila je toliko krvava da je i nemačka komanda zahtevala njegovu smenu.
Status „pobednika“ NDH je uživala četiri godine, do poraza Hitlerove armije, kada voljom Komunističke partije Jugoslavije dobija novi status „pobednika“, ali ipak ne zadržava Srem. Neki autori dopuštaju da su hrvatski zločini u Sremu leta 1942. godine i samom Brozu pokazali na koji način Hrvatska voli „svoj” Srem. Ovaj region će biti pripojen Srbiji, ali u sastavu Socijalističke autonomne pokrajine Vojvodine.
Dragorad Dragičević