MALO IZOŠTRENO

Umetnička sloboda izvan smislenosti i opreza

Nema ni jednog segmenta sistema, od lokalnog do republičkog, koji sam nalazi da je direktno ili indirektno odgovoran za uzroke koji su doveli do pada džinovske betonske nadstrešnice i masovne pogibije pred zgradom železničke stanice u Novom Sadu. Ne može se izuzeti ni do sada najmoralniji postupak, ostavka nadležnog ministra, jer je sam rekao da se ne oseća odgovornim, i da ostavku podnosi iz moralnih razloga. Šta su, ministre, moralni razlozi ako ne osećaj odgovornosti? Evo, autor ovih redova oseća se, bez foliranja, hrišćanski odgovornim za tu tragediju, ali ne može na malom prostoru novinskog komentara da dokaže taj složeni osećaj. Razume se, krivičnu odgovornost utvrdiće, bar se nadamo, istražni i pravosudni organi, ali ta odgovornost neće ništa promeniti bez opšteg osećaja odgovornosti kao pritiska na državu da u zakone ugradi predviđanje rizika.
Neka mišljenja u arhitektonskoj branši sa margina filozofije naginju pesimizmu u pogledu mogućnosti da se „Vučićevo“ srpsko graditeljstvo uredi u uslovima „kulta gradnje“, potpaljenog sa samog vrha države. Ova mišljenja su, blago rečno, politizovana do svoje neupotrebljivosti, jer je upravo ova branša uvezana u ohrabrivanje „kulta gradnje“, ako se tako može nazvati buđenje graditeljstva posle ratnih perioda ili posle perioda pustošenja i čerupanja države kao u vreme nedavne „demokratske vlasti“.
Do sada sve naginje da se projektovanje zgrade železničke stanice izuzme iz svake priče o odgovornosti, jer je proglašena kulturnim blagom, takoreći našom identitetskom vrednošću. Projektovanje je osveštano, a ako je nešto sveto ono ne može da bude odgovorno, odgovorni su oni koji se nisu pravilno odnosili prema svetinji. Svakako da jesu, ali šta ako je i svetinja malo kriva?
Nesreća u Novom Sadu začeta je upravo u posleratnom „kultu gradnje“. U tom filozofskom smislu su u pravu arhitekte koji su se oglasili o padu nadstrešnice, ali u širokom luku obilaze učešće svoje branše u tadašnjem „kultu gradnje“, u nebo ukivaju arhitektonsko rešenje novosadske železničke stanice, koje je sada izblamirano samo lošim nadzorom i izvođenjem radova.
Tako poznati arhitekta Slobodan Maldini nalazi da se prilikom izgradnje zgrade železničke stanice štedelo, pa su tako i ugrađene betonske kotve, o kojima visi betonska terasa, umesto čeličnih koje jače drže što teret više zateže i koje ne bi popustile za razliku od betonskih. Ni ovaj ugledni i zaslužni arhitekta ne postavlja pitanje prirodne smislenosti vešanja ogromnih količina betona iznad ljudskih glava, pa makar on visio o večno snažnim kotvama i o večito mladim sajlama.
Zašto bi, uopšte, beton visio o bilo čemu iznad našeg temena, iznad neprekidnog ljudskog mnoštva u zgradi i oko zgrade železničke stanice?
Ovim pitanjem, samo prividno filozofskim, nipošto se ne odriče pravo arhitekte na umetničku slobodu, već se umetnička sloboda samo poziva na predviđanje rizika, na predviđanje da će sistemu kad-tad popustiti pažnja. Zaista je nemoguće zamisliti život bez betona iznad naših glava, beton je dragoceno dostignuće civilizacije. Ali, zaboga, zar beton, umesto da bude oslonjen, mora da visi?
Život bi naš bio pustinja bez umetnosti arhitekture, sa nesagledivim posledicama po razvoj čovekove psihe i karaktera. Ali, još jednom, mora li beton da se veša iznad ljudskih glava?
Arhitekte Imre Farkaš i Milan Matović pobrali su brojna priznanja za funkcionalno avangardno projektovanje cele železničke stanice, kao saobraćajne celine, sagrađene 1964. godine, u vreme „kulta gradnje“, za samo osam meseci. Samu zgradu, sa krovom kao lucidnom autorskom maštarijom koja je u srodstvu sa panonskim krovovima iz starine, projektovao je Farkaš, i na njemu stekao i slavu, i surevnjivost kolega koja ga je navela da se preseli u Kanadu.
U vezi sa nesrećom u Novom Sadu, arhitekte koji su se oglasili, imaju samo hvale za Farkašev projekat. Zaista, umetnička vrednost projekta je do nesreće plodotvorno uticala na raspoloženje namernika koje je put ovuda navodio. Čak i namernici bez ozbiljnijih estetičkih orjentacija morali su da uvek bivaju ushićeni projektom.
Mi danas ne znamo da li je ona „surevnjivost“ prema autoru projekta zgrade železničke stanice bila poreklom iz ljudske zavisti ili iz nedopuštenih razmera umetničke slobode. Možemo samo da dopustimo da je viseća terasa od betona još tada bila pod sumnjom prirodne logike, a možemo da surevnjivost koja je Farkaša „oterala“ u Kanadu vidimo kao zavist što i drugi nisu imali „državnu“ priliku za smelost vešanja betona iznad ljudskog mnoštva, sa čvrstom verom u večitu mladost materijala o kome visi džinovska betonska terasa.
Zbilja, koji um može da dopusti takvu smelost osim uma koji umetničku lepotu projekta stavlja iznad smislenosti i opreza? U društvenim sistemima koji traju duže od betonskih terasa takođe se događaju nesreće, ali te nesreće retko bivaju pozvane umetničkom smelošću i prirodnom nesmislenošću.
Dragorad Dragičević