MALO IZOŠTRENO

Izobilje prijatelja u svetu neprijatelja

Osim što je objavljeno da se dogodilo, mediji se još nisu latili komentarisanja odluke našeg Ministarstva spoljnih poslova da odbije organizovanje izložbe o rusko – srpskoj vojnoj diplomatiji tokom Drugog svetskog rata koja je, prema programu obeležavanja 80 godina od oslobođenja Beograda, trebalo da bude otvorena 16. ili 17. oktobra u prostorijama MSP. Nakon odbijanja ovog ministarstva da bude organizator izložbe, reagovao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić odlukom da Predsedništvo Srbije bude domaćin ove rusko – srpske izložbe.
Bilo bi prirodno da prozapadne redakcije ovu odluku Marka Đurića dožive kao malu pobedu, jer, eto, Srbija ima Rusiji nenaklonjenog ministra spoljnih poslova. Verovatnije je, međutim, da će je tumačiti kao trik predsednika Vučića, kojim on računa da popravi svoju „rusku poziciju“, oštećenu njegovim ustupcima Zapadu.
Predstavljanjem srpske spoljne politike kao beskonačni niz trikova koji omogućavaju balansiranje između Istoka i Zapada, brojni komentatori naših antivladinih medija ne vide autentičnost ubeđenja pojedinih članova srpske vlade. Tokom obavljanja dužnosti ambasadora u SAD, Marko Đurić je stekao iskustva koja su mu omogućila da nedavno, prilikom njegovog potpisivanja sporazuma o strateškoj saradnji SAD i Srbije u oblasti energetike sa američkim podsekretarom za energetiku Hozeom Fernandezom, nazove SAD „nepokolebljivim prijateljem Srbije“. Izreći ovakvu ocenu o zemlji koja je 1999. vodila oružanu agresiju na Srbiju i otela deo srpske teritorije za račun kosovskih Albanaca, ne može čovek koji nema istinski pozitivan stav prema politici SAD. Uostalom, Amerikanci nisu toliko naivni da bi im naš mladi ministar podvalio neautentičnim ubeđenjima.
S druge strane, potpredsednik srpske vlade Aleksandar Vulin ne štedi reči svoje podrške Rusiji u aktuelnom ratu između nje i zapadne koalicije, ne krije svoj stav da bi Srbija bila srećnija u BRIKS-u nego u EU, ističe svoj ponos što je imao priliku da se rukuje sa Putinom, i u intervuju za veliku zapadnu medijsku kuću izjavljuje da je „prestao da voli EU onda kada ju je upoznao“. Svi koji ga poznaju znaju da Vulin govori ono što odista misli, i da su svi njegovi politički poslovi sve drugo pre nego trikovi srpske spoljne politike.
„Dobro nam došli, dragi prijatelju“, rekao je predsednik Srbije na dočeku predsednika Turkie, što je sada zvanično ime doskorašnje Turske. Da, dobro pamtite, naš predsednik je tako oslovio, i ne jednom, predsednika države koja je priznala Kosovo i koja ga naoružava. Da, to je onaj predsednik zemlje u kojoj se snima televizijska serija o „bošnjačkom heroju“ Naseru Oriću, počiniocu nezamislivo teških zločina nad Srbima u bratunačkom kraju. Pre Redžepa Tajipa Erdoana, „lentu” velikog prijatelja Srbije poneo je Emanuel Makron, predsednik Francuske koja je učestvovala u bombardovanju Srbije i otimanju Kosova, koja je na važnoj evropskoj proslavi posadila u prvi red Hašima Tačija, a Aleksandra Vučića u treći. Iskrenim prijateljem Srbije nazvan je i Olaf Šolc, kancelar države koja najviše pritiska ka priznanju Kosova. „Lenta“ velikog prijatelja Srbije okačena je nadavno i državi Izrael, s kojoj Srbi dele pastoralno lepe uspomene na spasavanje Jevreja u Drugom svetskm ratu, državi koja je pre četiri godine priznala Kosovo. To je ona država prema kojoj se Srbija, sporazumom sa SAD u Vašingtonu, obavezala da će premestiti srpsku ambasadu u Jerusalim i time se zamerila čak i EU.
Ovakvo izobilje prijatelja u istinski neprijateljskom svetu je kao stvoreno za političko poentiranje na strani protiv spoljne politike Srbije. Takva prilika se uglavnom i ne propušta, ali ne daje veliki zbirni rezultat i ne oštećuje rejting ključnog čoveka ovakve politike. Analitičari antivladinih redakcija ovo tumače isključivo uticajem provladinih medija, odričući svaku mogućnost da nešto nije u redu sa njihovim stavovima.
Ova detinjasta nadmoć sveznanja previđa neobičan proces u „političkoj svesti“ koju pripisujemo biračkom telu, proces tačnijeg razumevanja rizika po Srbiju u njenom narodu nego u njegovoj „eliti“. Narod, kako nazivamo onu trpeću masu koja se pita samo na izborima, savršeno zna da Đurićevi „nepokolebljivi prijatelji“ ne poznaju prijateljstvo, da nam predsednikovi „istinski prijatelji“ priznaju samo pravo na slobodu u poslušnosti, da Vulinova „braća po veri i poreklu“ imaju svoju muku koja vezuje sve njihove snage osim snage reči.
Đurićevo odbijanje da Ministarstvo spoljnih poslova organizuje izložbu o rusko – srpskoj vojnoj diplomatiji tokom Drugog svetskog rata, predviđenu programom obeležavanja 80 od oslobođenja Beograda, možda se poklapa sa njegovim ličnim prozapadnim osećajima, koji u diplomatiji moraju da budu bolje sakriveni, ali jednako odražava težinu zapadnih pritisaka na Srbiju.
Ako je Zapad, uvođenjem imperijalnih pravila umesto međunarodnog prava, postavio svetske odnose naglavačke, Srbija nikud nije pristala ako hoda kako je prirodno. Ako bi hodala prirodno efekat bi bio kao da hoda naglavačke, jer normalnost položaja ne opredeljuju priroda i međunarodno pravo već ga određuje cinizam vladalaca svetom. Moraš ići naglavačke da bi izgledao normalno, i da bi negde stigao.
Dragorad Dragičević