MALO IZOŠTRENO

Nespremnost za nepristrasnu kulturu sećanja

Možda se zbivanja u Beogradu ne tiču ostatka Srbije, pa možda namera gradonačelnika Beograda o spomeniku Draži Mihailoviću na Terazijskoj terasi i izmeštanju groba Josipa Broza iz Kuće cveća ne treba da uzbuđuje ceo narod Srbije. Ali, ovaj slučaj nije kao što su „slučajevi“ Savamale, Beograda na vodi i Beogradskog sajma, u koje se ostatak Srbije nije uključivao, jer su to lokalne beogradske teme. Beograd ponovo razmišlja, ako je inicijativa njegovog gradonačelnika reprezentativna, o reviziji istorijskog sećanja svih Srba, a to nije samo beogradski problem.
U prvim danima Šapićeve inicijative predsednik Srbije Aleksandar Vučić se nije oglašavao, pa su „jutarnji“ i politički programi ugostili bezmalo celu „analitičku Srbiju“, koja je začas iskazala podeljenost oko inicijative jednaku podeljenosti o svim ostalim dnevnopolitičkim pitanjima. Na kraju sedmice, kroz intervju za portal Politika, predsednik Srbije je izjavio da se premeštanje Brozovog groba iz Kuće cveća neće dogoditi: „Nikada nisam bio veliki fan komunista i komunističkog režima, ali Josip Broz je deo naše istorije, on je ovde živeo i ovde je sahranjen, i on će ostati deo srpske i jugoslovenske istorije.“ Posle ove izjave, Šapić će svakako da ustukne u delu inicijative vezne za Broza, ali će mu sigurno ostati deo inicijative za postavljanje spomenika Draži Mihailoviću na Terazijskoj terasi. Možemo sa verovatnoćom pretpostaviti da će to biti neuporedivo manji problem od izmeštanja Brozovog groba, jer je građanski rat na isteku prošlog veka pokazao srpskim „partizanima“ i „četnicima“ da u egzistencijalnim problemima srpskog naroda ima mnogo stvari prečih od njihovih međusobnih razlika. Rasprava o Dražinom spomeniku, međutim, neizbežno će biti komparativna i neizbežno će se nastaviti prispitivanje uloge Josipa Broza Tita u istoriji i današnjici Srba.
Ako se zapitamo zašto svi narodi bivše Jugoslavije vole Tita, a ne vole njegovo delo komunističku Jugoslaviju, naivni među nama naći će se u nedumici, a ostali u neprijatnosti. Začudno je što odgovor, pritvorno ili istinito, nije poznat baš svima u Srbiji, dok je u „regionu“ odgovor više nego jasan. FNR Jugoslavija je, naime, i stvarana samo zato da se ukidanjem Kraljevine Jugoslavije prekine kontinuitet Srbije kao dominantne sile i dominantnog naroda na zapadnom Balkanu i stvori prelazna faza za stvaranje država koje nikada pre nisu bile države. Teritorijalne jedinice Kraljevine Jugoslavije transformisane su u republike sa pravom otcepljenja, koje su na kraju i iskoristile.
Da li je Broz znao šta čini ili je samo naivno verovao da će partijska inpregnacija federalne države bratstvom i jedinstvom biti dobra zamena za državno jedinstvo Kraljevine Jugoslavije? Nije potrebno biti ekspert za istoriju Kominterne da bi se znalo o njenom vrlo negativnom stavu o Kraljevini Jugoslaviji i da bi se razumelo da je agent Kominterne Josip Broz imao direktivu o komunističkoj Jugoslaviji kao prelaznoj fazi banovina u države, a verskih i regionalnih asocijacija srpskog korpusa u posebne nacije.
Srbiji su, na žalost, vezane ruke da se oslobodi Brozovog kulta čak i ako svi Srbi shvate da je njegovo delo stvaranje novih nacija na srpskom nacionalnom resursu i novih država na istorijskim teritorijama srpskog naroda. Naime, za veliki svet nesvrstanih zemalja Josip Broz Tito je simbol otpora kolonijalizmu, a taj simbol je u Beogradu, to jest u Srbiji. Veliki deo nesvrstanih svoje pamćenje Tita vezao je, sa nestankom Jugoslavije, za Beograd i Srbiju. Za njih je Srbija Brozova zemlja, za njih je Srbija država koja je iznedrila titanskog borca protiv imperijalizma i kolonijalizma. Rušenje ove njihove zablude izmeštanjem Brozovog groba iz Kuće cveća nikako ne bi koristilo Srbiji u održavanju pravne borbe za Kosovo koju vodi preko UN. Bio bi to srpski pucanj sebi u nogu, pucanj kome bi se obradovali zapadnjački neprijatelji, gladni nastavka desuverenizacije Srbije. Što se „regiona“ tiče, nema nikakve sumnje da bi izmeštanje Brozovog groba rabili kao srpsko odbacivanje antifašizma.
Uostalom, Šapićeva inicijativa za izmeštanje Brozovog groba, iznenada bivša nakon predsednikove subotnje izjave, nije bogzna koliko ni principijelna, jer ne obuhvata celinu moralnog odnosa Srba prema sopstvenoj prošlosti. Ona je mogla da bude principijelna da je obuhvatila srpsku moralnu odgovornost prema svim ključnim učesnicima otpora srpske države zapadnjačkoj agresiji na isteku milenijuma. Nemoguće je uravnotežiti našu kulturu sećanja obilaženjem oko pojedinaca i tokova koje je Zapad, da bi opravdao oružani napad na Srbiju, proglasio „kužnim“ a mi oportunistički i kukavno oćutali ili se tome strasno pridružili. Da parafraziramo Vučićevu izjavu da nije „fan komunizma i komunističkog režima“, nismo mi neki ubeđeni fanovi Miloševićevog režima, ali je bombardovanje naše zemlje 1999. van svake sumnje potvrdilo da je pružao jak otpor rušenju suvereniteta Srbije, otpor koga Zapad nije mogao da slomi bez oružanog napada 29 zemalja na Srbiju. Potonje, tiho i postepeno, ubistvo srpskog predsednika u pritvoru Haškog tribunala, i besramno neprihvatanje njegovih posmrtnih ostataka na mesto u beogradskom groblju, oduzima gradonačelniku Beograda moralno pravo da se bavi grobovima bivših predsednika. To pravo nema ni Srbija dok ne bude spremna za politički nepristrasnu kulturu sećanja.
Dragorad Dragičević