INTERVJU: NENAD TRIVIĆ, PREDSEDNIK RIBOLOVAČKOG UDRUŽENjA „VELIKI VRETENAR“

Kad ribolov i ljubav prema prirodi postanu strast za ceo život

U razgovor sa Nenadom Trivićem ušli smo sa željom da ispričamo priču o čarima sportskog ribolova. Pošto smo na Nenadovu omiljenu temu razmenili nekoliko uvodnih rečenica shvatamo da je ljubav prema ribolovu tek jedan segment njegove posvećenosti prirodi i očuvanju zdravih ekosistema. U tom pravcu ovaj Mitrovčanin sa grupom istomišljenika pre nepunih petnaestak godina oformio je Udruženje sportskih ribolovaca „Veliki vretenar“. Vremenom je pokrenuo i jedinstveni projekat „Budimo ponos prirode“ u okviru koga se sprovode konkretne akcije edukacije, zaštite i održavanja prirodnih resursa. Ovo ribolovačko udruženje osmišljeno je na nešto drugačijem principu od ostalih, sa idejom da ne insistira isključivo na takmičarskom i profesionalnom ribolovu, već da pažnju posveti pecarošima amaterima. Njihov broj u suštini je najveći, naročito među početnicima gde je dosta mladog sveta željnog iskustva i novih saznanja. Nenad, koji je osnivač i predsednik udruženja a ujedno i vlasnik radnje ribolovačke opreme, u stalnom je kontaktu sa članstvom različitih generacija. U tom svojstvu koristi svaku priliku da njihovu pecarošku strast oplemeni elementima domaćinskog odnosa sa okolnim biljnim i životinjskim svetom. Tako formiran ribolovac uživaće u svakom trenutku provedenom na vodi i koliko god to nekome izgledalo čudno – uhvaćeni ribu koja po svojim merama nije dospela za ulov, vratiće u vodu. Jer, nije svakom šaranu suđeno da završi u čorbi. Naprotiv, on je mudar i inteligentan protivnik kojeg u partiji pecaroškog šaha treba savladati a potom po starom ribolovačkom običaju, upecanu ribu poljubiti i vratiti u vodu.
Uz ribolovce neizbežno idu i „ribolovačke“ priče
Naš sagovornik profilisao se kao „šarandžija“, što znači da je bio u prilici da peca velike primerke ove plemenite i snalažljive ribe. Nenad Trivić nedavno je sa drugarom Mladenom Maleševićem došao do ličnog rekorda u težini uhvaćene ribe. Na jezeru Žabar u Republici Srpskoj upecali su 50 riba – šarana i amura, ukupne težine 1.074 kilograma. Tu se kao lični rekord našao i primerak šarana težak 30 kilograma i 500 grama. U svet budućih „šarandžija“ Nenad se otisnuo kao klinac. Bilo je to na potesu reke Save iza nekadašnjeg „Matroza“. Pošto je pročitao knjigu Miše Đonlića o mamcima i sam je napravio odgovarajući, otišavši na obalu iza „Celuloze“. Šaran koji ga je tada „upecao“ za ceo život bio je težak 2 kilograma i 450 grama.
– To je za mene bio neverovatan ulov i mogu da kažem da mi je jednako bitan i sa istom strašću sam ga doživeo kao i nedavni rekordni ulov šarana preko 30 kilograma. Možda je ta strast pre trideset i više godina čak bila i veća. Za mene je ta riba bila ogromna jer me je usmerila u ovom pravcu. Još uvek se sećam detalja te borbe da ga izvučem iz vode. Ne kažu za šarana bez osnova da je „vodena lisica“ jer neumorno traži mesto gde bi mogao da se zapetlja i oslobodi. Za njega bi najbolje bilo da se – barem kada ga pecamo mi koji ćemo ga vratiti u vodu, što manje opire jer će svakako ponovo završiti u vodi, odnosno na slobodi, kaže Nenad u šali.
U jednom momentu i sami smo se našalili pitajući sagovornika da li je njegov rekord stvarna ili „ribolovačka“ priča, za koju kažu da je svojstvena svakom pecarošu. Nenad se setio slučaja svog ribolovačkog poznanika koji se pohvalio dnevnim ulovom od 15 kilograma deverike. Pomalo mu je bilo čudno, ali je prihvatio njegovu priču. Narednog dana, u slučajnom susretu sa klincem tog drugara koji je čistio ćaletovu uhvaćenu ribu Trivić saznaje da je po broju riba ulov bio duplo manji. Pošto je i sam posumnjao u težinu upecane ribe pozvao je „uspešnog lovca“ koji mu je odgovorio očekivanom rečenicom: „Pa kakvo je to pecanje ako nema ribolovačke priče“.

Ako bi smo u obzir uzeli sve ljude koji se bave ribolovom, mogli bi smo reći da je to na neki način najmasovniji sport. Naša ideja prilikom formiranja udruženja bila je da mnogobrojnim ribolovačkim amaterima, prvenstveno mladima, omogućimo takmičenja, ali prvenstveno druženja kroz razvijanje shvatanja o značaju prirode i činjenice da to nije resurs koji možemo crpiti do beskraja. Pokušavamo da im objasnimo da prirodi oko sebe nešto morate pružiti i dati a ne samo uzimati od nje, ili što je još gore – devastirati okolinu. Taj dodir ribolova i prirode od posebnog je značaja u današnje vreme kad su deca okrenuta računarima i sličnim stvarima, pa tragamo za načinom da im omogućimo dodir sa stvarnošću koja ih okružuje. Sa našom decom aktivno smo učestvovali u akcijama „Očistimo Srbiju“ i drugim aktivnostima na čišćenju okoline. Ovde smo naišli na podršku Grada Sremske Mitrovice koji nam je pomogao oko nabavke majica i drugih stvari za ove klince, tako da smo vremenom pokrenuli projekat „Budi ponos prirode“. Njegova osnovna poruka je da svako može da se promeni na bolje. To naravno važi za one starije, dok mlade ljude na vreme treba pravilno usmeravati. Šta bi to praktično moglo da znači? Vi danas, primera radi, možete upecati 20 ili 30 kilograma ribe, ali nije poenta u tome.
„Nisi ti upecao prvu ribu, ona je upecala tebe“
Po mnogim odlikama ribolov zaista jeste sport, ili bar ozbiljna rekreacija, jer neretko zahteva dobru fizičku spremu i napor, traži koncentraciju i veštinu. Većinu ribolovaca bije glas da su „zaluđenici“ svoje ljubavi prema pecanju. Strast prema trzaju plovka i „udaru“ štapa uglavnom dolazi u mlađim danima i neminovno posle prve upecane ribe. U tom smislu naš sagovornik izrekao je možda i najbolju definiciju kojom se objašnjava ta doživotna „inficiranost“ ribolovaca.
– Nisi ti ulovio prvu ribu, ona je ulovila tebe. Mislim da je ovo maksima koja važi za većinu ribolovaca, jer kad o svemu razmislimo – svi mi koji volimo ribolov zapravo smo na neki način „upecani“. Verovatno je to lovački gen ili instinkt koji postoji u ljudima kao lovcima od najstarijih vremena, kaže Trivić koji se seća svojih prvih pecaroških dana.
Bilo je to u njegovom dečačkom uzrastu na jednoj od bistrih rečica u Bosni, gde je imao sreću da boravi sa svojim dedom.
– Sećam se te prve pecaljake, koja je zapravo bila nekakav leskov prut. Sa stanovišta današnje tehnologije to možda izgleda smešno, ali taj jedinstven doživljaj sa prvih pecanja teško je opisati. Noć pred izlazak na vodu nisam ni spavao. Uzbuđen si jer znaš da odlaziš u svoj prvi ribolov – pa još ako se desi da nešto upecaš, onda postaješ „upecan“ za ceo život. Jedan engleski plemić u svojoj knjizi piše da nikad nije otišao u isti ribolov. Uvek je, nešto bilo drugačije – da li njegove godine i unutrašnji osećaj, da li priroda, površina vode ili vreme. Zato je ribolov kompleksan i primorava čoveka da se stalno prilagođava. Evo ja pecam već 40 godina i smatram sebe početnikom, jer se svaki put suočim sa nečim novim. Verovatno zbog toga taj žar nikad ne prestaje. S druge strane, ako govorimo o najmlađima – njima je boravak u prirodi prilika da nauče snalaženje, da sebi prilagode neku prirodnu kosinu uz obalu, da od okolnih grana naprave držač ili neku drugu improvizaciju. Pa onda dolaze i razne tehnike pecanja, pripreme mamaca ili vezivanje udica, jer ribolov traži veliku posvećenost , kaže Trivić
Svako pecaroško druženje sa prirodom koje često podrazumeva noćni ribolov i spavanje pored vode „začinjeno“ je zvucima gitare, ponekim pićem i specijalitetima od sveže ribe. Potrebu da „pobegne“ u prirodu Nenad Trivić povezao je sa velikom ljubavlju prema plivanju. Sa ciljem promocije zdravog tela i prirodnog ekosistema nedavno je sa troje Mitrovčana preplivao Zlatarsko jezero u širini od 12 kilometara. Tamo je ostao zadivljen nestvarno lepim predelima netaknute prirode. Sledeći izazov za Nenada i njegove prijatelje – Mirjanu, Vladislava i Jovana biće novi podvig preplivavanja bokokotorskog zaliva.

Od prirode treba uzeti tek onoliko koliko Vam je potrebno. Naravno da nije problem ako čovek „uhvati“ neku ribu pa dođe svojoj kući, napravi se važan ili pohvali ukućanima i drugarima, pa pripremi večeru za svoju porodicu – ništa lepše i prirodnije, ali na žalost, dešava se da svoje znanje i veštinu u ribolovu ljudi zloupotrebe i naprave štetu prirodi. Imao sam takvih primera čak i sa ljudima kojima sam prenosio znanje i savete. Zbog toga sam shvatio da je moja obaveza da svima skrećem pažnju na odmerenost i domaćinski odnos prema prirodi. Tek kada se tako ponašamo možemo da kažemo da smo ponos prirode. Da bi ste uverili ljude u ono što pričate, morate to da pokažete i ličnim primerom, tako da i sam učestvujem u sprovođenju i finansiranju akcija. Umesto da budemo dušmani u uništitelji prirode, treba da postanemo njeni istinski pastiri,
tvrdi Nenad Trivić koji je u svojoj ribolovačkoj „filozofiji“ blizak shvatanju pokreta „Uhvati i pusti“, pa je većinu od ulovljenih primeraka ribe vratio u vodu.
Dejan Mostarlić