IVAN VEŠIĆ, LIKOVNI PEDAGOG I SLIKAR NA PUTU MAŠTE I PESNIŠTVA

Voleti ono što radiš i u tome se ne štedeti

Likovni pedagog, slikar i čovek umetnosti, Ivan Vešić, poslednji je naš sagovornik iz serije tekstova o nagrađenima u oblasti kulture, visokim priznanjem, „Zlatnom značkom“ Kulturno prosvetne zajednice Srbije. Do sada smo čitaoce upoznali sa profesorkom Slađanom Milenković, časnom sestrom Cecilijom Tomkić, harmonikašem Sinišom Tufegdžićem i predsednicom Udruženja grčko-srpskog prijateljstva „Irida“, Aleksandrom Garunović.
Ivan Vešić, najstariji i najiskusniji među prošlogodišnjim dobitnicima pomenutog vrednog priznanja, komentarisao je za M novine vest o tome da je njegov dugogodišnji rad na ovaj način vrednovan i priznat od strane kulturne zajednice naše države.
– Pre same odluke mi je najavljeno da ću biti kandidat za to priznanje. Ja sam pomislio da je to previše za mene i da je nagrada namenjena značajnijima i ostvarenijima od mene. Zanemario sam i zaboravio sam to, ali sam bio veoma zahvalan predlagaču. Međutim, kada sam dobio informaciju o tome da ću biti nagrađen, nisam dozvolio sebi da budem ushićen ili da osetim jednu potpunu radost. To je priznanje na državnom nivou, veoma je veliko i o tome nisam ni sanjao. Mislio sam, ukoliko se prepustim tim osećajima, biću uobražen, a to bi negiralo sve moje kvalitete koji su doveli do toga, započinje svoju priču Ivan Vešić.
Vešić potiče iz Mačvanskog Metkovića, a živi u Sremskoj Mitrovici. Upravo mu je rodni kraj i najveća inspiracija. U Šapcu je završio učiteljsku školu u trajanju od pet godina, a nastavio je u beogradskoj Pedagoškoj akademiji, na likovnom odseku. Kako kaže, Milić od Mačve bio mu je veliki uzor, a seća se u periodu završetka studija, a kasnije i traženja posla, nastala je slika o kojoj sa radošću govori i pokazuje nam je. Upravo je možda ona i simbol Ivanovog učenja, napredovanja i menjanja njegovog intelekta, jer kako kaže, studije su mu mnogo pomogle da se formira kao umetnik i da stekne potrebna znanja, kao dopuna talentu.
– U tom periodu nastala je jedna polunadrealna slika na kojoj sam predstavio sebe autobiografski u gornjem liku. Dole se nalazi notni sistem, a u drugoj polovini se ja plazim. Nastala je slika 1972. godine, a taj „rokenrol“ u slici predstavlja jedan mladalački bunt, kaže Vešić i dodaje:
– Ja sam tu sliku zanemario, ona se potucala za mnom gde god sam se selio. Radio sam u školi Martincima i Kuzminu, a posle me privukla moja Mačva, odnosno Badovinci i Bogatić. Martinci se i dalje moraju pominjati, jer oni u meni žive, s obzirom na to da sam postao martinački zet, kada sam se oženio svojom suprugom Anicom. Počeo sam da izgrađujem sebe, ali sam malo i lutao. Hteo sam da ta jabuka, to tele koje naslikam liče i budu verni, međutim, iz mene se otimala moja suština. Išla je ka putu na kojem sam i sada. Takva je i ova slika o kojoj smo razgovarali, gde sam ja na raskrsnici života, tek završio studije i treba da se zaposlim. U jednom delu slike stoji stolica, kao simbol, da se malo zasedne, pa onda moj lik u blagom duhovnom stanju, tu je i krst, kao simbol pravoslavlja i jedna devojka izleće iz kace. Točak. Za mene najveći izum, nešto što ne bi trebalo nikada da stoji, niti u mozgu, niti u srcu, niti u duši, tako objašnjava naš sagovornik svoju sliku.
Najlepše uspomene vežu ga za rad u školi, odnosno na rad sa decom. Ivan Vešić govoreći o tome, kaže da ga je taj rad izgradio i da mu mnogo znači i danas.
– Slušajući ovo najlepše moguće pitanje u meni se nešto, takođe, najlepše rascvetava – ljubav i mladost. Radeći u školi, gledao sam stado, kao najveću rajsku baštu. Svakom času sam prilazio kao da mi je prvi čas. Dešavalo se da sam u gradu u „Pinkijevoj“ školi na kraju radnog veka imao i po četiri ili pet odeljenja petog razreda… Budem zadovoljan kako sam neku težu nastavnu jedinicu kreirao deci, da razumeju kako likovna građa treba da izgleda, pa pomislim, dobro je, imam šablon pa ću i sutradan nekom drugom odeljenju petog razreda tako predstaviti. Međutim, ne može tako. Svaki čas je nova kreacija. Kad sam bio ponekad i bolestan, ja se toliko unesem da sve zaboravim. Bukne u meni ta radost, kao prolećno sunce, kada mi se dete osmehne iz klupe. Treba voleti ono što se radi i ne štedeti se u tome. Znate, u Martincima kada sam počeo raditi nije bilo likovnog kabineta. Nosio sam reprodukcije, manje ili veće, svoje radove, a putovao sam i u Kuzmin. Jedan kolega mi je rekao: „Polako, Ivane, sagorećeš.“ Tako je i bilo. Otišao sam u invalidsku penziju, ali zbog bolesti, koju sam velikom disciplinom i načinom života doveo pod kontrolu, kaže Vešić.

To je bio uvod za jedan novi način života Ivana Vešića. Mnogo je tada čitao, ali je kako kaže i sam „propisao“.
– U familijarnom susretu razgovarao sam sa jednim publicistom iz Šapca kojem sam ponudio svoje rukopise. Tražio sam od njega iskreno da mi kaže da li vredi moje pisanje, da se time ne zanosim. Posle nekog vremena mi je vratio rukopise, a uz to mi je pružio i svoju recenziju. Tada sam počeo da se posvećujem pisanju. Inače, muzika je možda još jača „umetnička žica“ u meni. Pred kraj učiteljskog školovanja su me i profesor likovnog i profesor muzičkog savetovali, da studiram nešto od ta dva. Stari profesor je predavao i solfeđo i violinu, umeo je biti strog i ja sam mnogo vežbao, samo da ne bih bio vraćen na mesto neuspešan. Nažalost, on te godine odlazi u penziju, dolazi mlađi profesor, savremena pedagogija, pa je to sve bilo drugačije. Oko mene su i danas tri usne harmonike i jedna frula. Violinu sam poklonio. Jedan nadničar iz susednog sela me je pitao da li bih mu je prodao, za njegovog unuka. Pošto sam je zapostavio godinu ili dve dana, odlučio sam da mu je poklonim, nadajući se da će dete naučiti da svira i da će ga dugo i dobro poslužiti, priseća se naš sagovornik.
Ivana smo još malo vratili u detinjstvo, te smo saznali da je njegov talenat najpre prepoznao nastavnik geografije.
– Nastavnik istorije i geografije je predavao i likovno. Iz geografije smo učili o Africi, a nastavnik je rekao da je kod kuće i naslikamo. To su prelivi, fini pasaži od zelene, preko oker do braon boje, do belina, odnosno najviših vrhova. Radio sam to kao akvarel. Te boje su se same dodirivale i spojile u nešto fino. Nisam bio svestan koliko je to bilo dobro, dok se nastavnik nije oduševio i pokazao celom odeljenju kako izgleda jedna mala umetnost, odgovara nam Ivan.
Kao i svaki umetnik i naš sagovornik kaže da ima neke draže slike, iako je to veoma teško odabrati. Neke od njih su bile i veoma zahtevne za rad, te danas gleda na njih sa posebnim poštovanjem.
– Ova šupa gde su kace, original je kako je stajalo pre dvadeset i trideset godina. Ponešto je tu bačeno, ponešto staro, a gradacijski stoje veći i manji oblici. Ja sam to procenio da je dobar sadržaj za gradaciju tamnih slika, kao kod Rembranta, koji mi je veliki uzor. Tu je staro rešeto i panj, a između ta dva oblika je bio veliki razmak, pa je trebalo taj prostor oplemeniti nečim mekšim. Odlučio sam se za džak sa narodnim tkanjem, koji je bio pun žita. Našao sam ga u komšiluku i tu ga postavio. Našao sam usput još jedno rešeto, a stari krevet, verovatno mi je mašta dodala. Tu je i jedan točak, koji sam već rekao da mi je vrlo bitan. Ako bi se desila neka kataklizma, slika kojom sam počeo da slikam sebe i moju Mačvu, bila bi ta koju bih poneo sa sobom. Ona predstavlja bogato domaćinstvo. Na njoj su i dve stolice koje sam namerno postavio, na kojima, kao da vidim svoje roditelje, a odavno su otputovali daleko. Zahvatio bih u prolazu i ovu sliku, malo veću od vizit karte, na kojoj je jabuka, koja leči, poziva i spaja, a zbog mene i moje maštovitosti odlazi u nebo, slikovito nam opisuje Ivan Vešić.
Igre reči ovog umetnika nekada su potpuno dovoljne da date mašti na volju i da, čak iako ne vidite u tom trenutku njegovu sliku, možete da zamislite svaki detalj iz njegovog detinjstva i mladosti, o kojima sa tolikom ljubavlju govori.

O Ivanu Vešiću su rekli…

Ivan Vešić vrlo je ponosan na svoje nekadašnje učenike, a posebno na odnos koji je sačuvao sa njima i dugo godina nakon pedagoškog rada. Tako mu posebno greje srce poruka za njegov sedamdeseti rođendan, odnosno opis jednog njegovog učenika, koji je za svog nastavnika rekao da je čovek koji od tri slučajne fleke vidi lisicu. To je napisao Nebojša Petrović, za koga Vešić sa ponosom kaže da je učenik koji danas ima dve diplome. Petrović je za svog nastavnika rekao i to da mu je osmeh znak prepoznavanja, da se prema đacima najpre ponašao kao roditelj, a tek onda kao nastavnik likovne kulture.

Aleksandra Dražić

Intervjue sa dobitnicima zlatnih znački pogledajte na sledećim linkovima:

Slađana Milenković, intervju

Siniša Tufegdžić, intervju

Aleksandra Garunović, intervju

Cecilija Tomkić, intervju