ČASNA SESTRA, CECILIJA TOMKIĆ, DOBITNICA „ZLATNE ZNAČKE“ KULTURNO PROSVETNE ZAJEDNICE SRBIJE

Muzika je dar od Boga

Za nesebičan, predan rad u oblasti kulture, pored još četvoro nagrađenih sa teritorije Sremske Mitrovice, „Zlatnu značku“ dobila je časna sestra, Cecilija Tomkić. To priznanje smatra se izuzetno važnim među umetnicima različitih oblasti kulture, a dodeljuje ga Kulturno prosvetna zajednica Srbije. Kako smo ranije pisali o dobitnicima i u ovom broju nastavljamo da predstavljamo istaknute ličnosti, koje kulturu svog grada neguju i prezentuju na najbolji način. O nagradi za M novine, govorila je ovoga puta časna sestra Cecilija Tomkić, koja inače duže od dvadeset godina predaje u Muzičkoj školi „Petar Krančević“.
– Tek kada smo krenuli na put, jer smo išli organizovano, videla sam koliko je to priznanje važno, jer iskreno nisam znala o tome mnogo. Kad smo stali na pozornicu, osećala sam se ponosno među svim tim akademicima, piscima, glumcima, a bila sam još ponosnija jer stojim tamo kao časna sestra. Mislim da je to prvi put da je to priznanje dobila časna sestra. Mnogo mi je drago da postoje ljudi koji to cene i pratili su me ovih dvadeset i više godina, jer sam stvarno mnogo radila i u školi i kroz internacionalne festivale, organizovala koncerte i pevala sa decom. Ne samo da sam radila u školi u crkvi, već i sa folklornim društvima. Vežbala sam sa Ukrajincima iako reč ukrajinskog nizam znala, zatim sa Mađarima, Hrvatima… Nije to samo škola, sviranje klavira i orgulja, radili smo i predstave, seća se sestra Cecilija.
Pored svog života časne sestre i mnogobrojnih obaveza u crkvi, od prvog dana svog boravka u Sremskoj Mitrovici, izuzetno je posvećena negovanju muzičke kulture u tom gradu. Kako sama kaže, iako je rođena u Janjevu na Kosovu, danas se oseća kao Mitrovčanka, s obzirom na to da je vrlo lepo prihvaćena od strane lokalne zajednice.
– Nakon završene osnovne škole, odlazim u Đakovo u samostan. Tamo sam išla u redovnu i u muzičku školu. Četiri godine trajao je suživot sa drugim časnim sestrama, izučavajući istoriju života časnih sestara i teološke predmete. Nakon četiri godine polažu se zaveti. Postoji period kada se časne sestre preispituju same, ali i onaj kada ih preispituju druge sestre. Ovakav način života nije jednostavan i ukoliko nemate takav dar od Boga, ne može se tako živeti. Kada sam bila srednjoškolka, pitala me jedna činovnica u šta sam se tako mlada razočarala, kada sam odlučila da budem časna sestra. Zbunila me je i razmišljala sam čitav dan o tome. Shvatila sam da, ukoliko sam razočarana u nešto, ne bih mogla živeti ovim životom. Život časne sestre je život odricanja i žrtve, naročito u današnje vreme, kada je materijalizam nastupio, kaže časna sestra Cecilija.
Časne sestre u Mitrovici žive u zajednici „Milosrdnih sestara svetoga križa“, gde je i sama sestra Cecilija. Sada ih ima tri, iako ih je nekada bilo više.
– Jednostavno sam rasla sa muzikom. Janjevo je poznato mesto po „Belim anđelima“. To je bio zbor koji je tadašnji sveštenik okupio. Doveo je u to vreme, sedamdesetih godina, iz Zagreba najboljeg dirigenta i radio je sa njima. Zaista su bili kao „Bečki dečaci“. Proputovali su Evropu, snimili prve ploče u Beogradu, takmičili se… Možda su i taj kraj, priroda, inspirativni toliko, da mi svi pevamo, objašnjava sestra Cecilija.
Našu sagovornicu dalje školovanje odvelo je u Hrvatsku i u Nemačku. U Sremsku Mitrovicu dolazi kao časna sestra, koja će zbor pri konkatedrali – bazilici Svetog Dimitrija.
– Meni nije bio cilj rad u školi, već sam ja ovde došla voditi zbor. Potrebni su nam bili instrumenti, pitala sam decu da li ćemo malo nešto preko leta svirati, međutim rekoše da nemaju instrumente. Uzimali su ih na revers iz muzičke škole i tada su mi rekli da je njihov direktor veoma dobar i ukoliko ga ja zamolim, ustupiće nam instrumente. Tako je i bilo. Međutim, tada mi je ponuđeno da radim u školi i evo sada sam već dvadeset treću godinu u muzičkoj. Zadovoljna sam, lepo sarađujem sa decom, roditeljima, kolegama… Mnogo me to čini srećnom. Puno radim i sa decom i u crkvi, jer sam ja prvenstveno časna sestra. Redovnički život zahteva rad, red i disciplinu. Tri puta dnevno imamo propisanu molitvu, ali imamo i privatnu molitvu, kojoj želimo da posvetimo vreme, odnosno Isusu. Bez toga ja ne bih bila ja. Što više vremena provodim u molitvi, to više snage imam za sve ostalo. Naime, nama obaveze u crkvi počinju u pola šest ujutru, ali traju i do pola deset naveče. Imamo liturgiju svaki dan, kada ja sviram orgulje, klasične i elektronske. Imamo četvoroglasni mešoviti katedralni zbor Svete Cecilije i ne, ne zove se po meni, kaže kroz osmeh naša sagovornica, nego Svete Cecilije, zaštitnice muzike. Prošle godine je obeleženo 50 godina od kako ga vode časne sestre.
U prazničnom periodu iza nas, nastupali su u Bizovcu u Hrvatskoj, pred velikim brojem publike, a pevali su i na koncertu božićnih pesama u Petrovaradinu. Svakom javnom nastupu predstoje predan rad i mnogobrojne probe.
– Ono što ja radim u crkvi su i crkvena slavlja, dan Svetog Dimitrija nam je veoma važan, spremamo ga mesecima, ali uvek volim da uključim i neke goste da nastupaju. Ove godine su nam bili gosti iz Rume, pa ranije iz Hrvatske. Stvaramo kontakte i družimo se, reči su naše sagovornice.
Sestra Cecilija ume biti stroga u pripremama, ali i u školi, međutim, kaže da je uvek pravedna, što kažu i njeni đaci.
– Generacije su se mnogo promenile od kada sam počela raditi u muzičkoj školi do danas. Sve više gube interes. Mnogo toga dobijamo na pritisak dugmeta, a sviranje instrumenta zahteva mnogo konstantnog rada. Svaki dan se mora vežbati. Čak i ja još uvek vežbam, objašnjava sestra Cecilija.
Na pitanje na šta je najponosnija tokom svih ovih godina, sestra Cecilija Tomkić, bez dileme kaže da je to odnos sa decom sa kojom je radila, odnosno sada već i nekim odraslim ljudima.
– Ponosna sam mnogo na svoju prvu generaciju u školi. Ostali smo u mnogo lepom kontaktu, povezani smo, a sada su već i oni odrasli ljudi i roditelji. Često me posećuju, javljaju mi se, čestitaju mi važne datume. Ponosna sam na odnos koji se zadržao sve ove godine. Ponosna sam i na nagrade, zaista je bilo lepih i vrednih kada sam vodila decu na takmičenja u Italiju, Francusku, Rumuniju, zaključila je časna sestra Cecilija Tomkić.

Sto godina od dolaska časnih sestara u Mitrovicu

Ove godine navršava se sto godina od kada su prve časne sestre došle u Sremsku Mitrovicu. Tim povodom će biti upriličena prigodna svečanost u septembru.
– Volela bih da vaši čitaoci znaju da je 2024. godina za nas izuzetno značajna, jer je to jubilarna godina od kada su časne sestre došle u ovaj grad. To je bilo 24. septembra, a mi ćemo organizaciju obeležavanja pripremiti za 28. septembar. Časne sestre su tada došle kao bolničarke i kada sam ja dolazila u ovaj grad, jedna mi je rekla da su sestre u Mitrovici oduvek bile na dobrom glasu i samim tim mi je bila obaveza da pazim kako se i ja ponašam. Moram da kažem da su mene Mitrovčani jako lepo prihvatili i volela bih da svi koji to žele prisustvuju našoj svečanosti, pozvala je sestra Cecilija.

Aleksandra Dražić

Intervjui sa ostalim dobitnicima „Zlatne značke“:

Slađana Milenković, intervju

Siniša Tufegdžić, intervju