MALO IZOŠTRENO

Rat između besplatnih i plaćenih udžbenika

Slučaj sa udžbenicima u Osnovnoj školi „Sremski front“ ogolio je problem koji prosvetna vlast ili ne vidi kao problem ili ga, ako ga vidi, gura pod tepih. Izdavači udžbenika koji su u ozakonjenoj sprezi sa prosvetnom vlašću brane svoje tržište sredstvima koja im je prosvetna vlast dopustila procedurama izrade i licenciranja udžbenika. Ako se javi problem kao u šidskoj osnovnoj školi, a javlja se često, prosvetna vlast izdaje saopštenja o inspekcijskom nadzoru koji je samo prividno objektivan i pravedan, jer inspekcija mora da postupa po propisima koji favorizuju „uređeno“ tržište udžbenika. Nema nikakvih izgleda da inspekcijski nadzor izbaci rezultat koji ide na ruku besplatnih udžbenika.
Nespretni direktor šidske osnovne škole morao je da podnese ostavku iz moralnih razloga, iako je svojim izborom strane u ratu između besplatnih i plaćenih udžbenika izabrao plaćene, kako ih je i prosvetna vlast izabrala. On je, inače, od učiteljice koja je posegnula za besplatnim udžbenicima za decu zatražio da u roku od sedam dana sazove roditeljski sastanak na kome će „jasno roditeljima ukazati na obavezu omogućavanja deci osnovnog obrazovanja, odnosno nabavku udžbenika koji su obavezni i odabrani”. Obećao je da će škola „izaći roditeljima u susret“ tako što će im dati rok od dve nedelje od dana održavanja vanrednog roditeljskog sastanka da obezbede „Logosove“ udžbenike. Pri tome je zapretio „nesavesnoj“ učiteljici koja je predložila roditeljima besplatne udžbenike da će protiv nje pokrenuti disciplinski postupak ukoliko ne sazove roditeljski i ukoliko, nakon isteka datog roka, ne bude poštovala odluku nastavničkog veća da đaci uče iz „Logosovih“ udžbenika. Ni roditelji nisu prošli bez opomene: ako ne prihvate udžbenike „Logosa“ pašće nivo znanja njihove dece, te će „škola će morati da se obrati Centru za socijalni rad i prijavi roditelje koji nisu ispunili obavezu osnovnog obrazovanja svog deteta“.
Na sreću, Dalibor Farbaš nije zapretio oduzimanjem dece zbog zanemarenog obrazovanja. Ali i ono što je učinio bilo dovoljno ozbiljna sramota da mu čelnici lokalne samouprave zatraže da podnese ostavku. Shvativši da se „zaigrao“ u zaštiti zaštićenih udžbenika, izvinio se svima koje nehotice povredio.
Ovaj slučaj samo je potvrdio ono što javnost vidi, da besplatni udžbenici organizacije Aleka Kavčića, načelno odobreni od nadležnog ministarstva, nemaju ravnopravnu šansu iako su sve naučne činjenice u njima potpuno iste kao i u plaćenim udžbenicima. Zakon o udžbenicima je samo otškrinuo vrata za besplatne udžbenike stavom da udžbenici iz zvaničnog kataloga jesu osnovno, ali ne i obavezno nastavno sredstvo. Ali isti zakon nalaže da „škola iz Kataloga udžbenika bira udžbenik za svaki predmet u svakom razredu, o čemu obaveštava Savet roditelja“. To znači da se suštinski o izboru udžbenika ne pita ni učiteljica šidske škole ni roditelji njenih učenika. Zakon to, uostalom, izričito navodi i pobija svoj stav da udžbenici iz Kataloga jesu osnovni ali ne i obavezni: „Odluku o izboru udžbenika donosi nastavničko veće na obrazložen predlog stručnih veća za oblasti predmeta, odnosno stručnog veća za razrednu nastavu“. A krovni Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, članom 84, propisuje čak i kazne od pet do sto hiljada dinara za roditelje koji povrede zakonsku obavezu o udžbenicima.
Ne može se ustvrditi da je u Srbiji institucija besplatnih udžbenika potpuno nepoznata. Naprotiv, i država i lokalne samouprave povećavaju broj korisnika besplatnih školskih knjiga, a „inkluzivni“ kriterijumi za besplatne udžbenike sve češće obuhvataju ne samo decu iz primarno zaštićenih grupa. I pri ovim merama izdavači, međutim, zadvoljno trljaju dlanove, jer ove „besplatne udžbenike“ neko plati po punoj ceni i podeli deci.
Ali besplatni udžbenici po Kavčićevom modelu „besplatnog“ su nešto sasvim drugo: oni nikome ne donose zaradu i proviziziju, već samo minimiziraju društveni trošak i trošak krajnjih koristika. Oni sprečavaju da izdavači faktički „rentiraju“ našu decu po modelu tako dobro usavršenom u tzv. školskom turizmu.
Kavčićev model politike besplatnih udžbenika, izvesno, nije savršen, a još je manje srećno njegovo „slikanje“ sa malom političkom strankom koja je u njegovom entuzijazmu imala svoje kalkulacije. Ali niko ozbiljan ne može ustvrditi da taj model ne može profunkcionisati ako se doradi i utegne i ako mu se zakonom omogući istinska ravnopravnost sa politikom štampanja nekvalitetnih i skupih udžbenika.
U jednoj drugoj oblasti, u bezbednosti dece, Srbiji je bilo potrebno osam godina da, po uzoru na američki Amber alert za brzo pronalaženje otete dece, usvoji sistem Pronađi me, kako bi i sama bila uspešnija u zaštiti dece od predatora. I u ovom slučaju je pojedinac, Igor Jurić, otac otete i ubijene Tijane Jurić, godinama obijao političarske kabinete i redakcije medijskih kuća da bi se izborio za sistem Pronađi me.
Ni Aleka Kavčića ne bi trebalo ostaviti da toliko dugo objašnjava ružno rentiranje naše dece kroz favorizovani koruptivni sistem štampanja i prodaje nekvalitetnih i skupih udžbenika. Sistem kome je u šidskoj osnovnoj školi na trenutak spala maska reda i odgovornosti.
Dragorad Dragičević