MALO IZOŠTRENO

Strategija koke zapućene na pazar

U prirodi svakog političkog uspeha partije ili pojedinca je prilagođavanje potrebama i težnjama građana. Ne mali broj primera kako političkih partija tako i pojedinaca je poletna ponuda sopstvenog, po pravilu „preporodnog”, programa u početku i njegovo docnije prilagođavanje potrebama i težnjama građana.
Srpska proevropska opozicija nikako da shvati ovo pravilo, pa već skoro tri decenije, računajući i prepetooktobarske godine, nudi istu ideju preoblikovanja društva prema zapadnom modelu, potpuno zanemarujući njegovu dvostrukost zapadnjačkog i istočnjačkog elementa. Držeći se početne zapadnjačke narudžbine da Srbija u celini odbaci pravoslavlje ili ga bar svede na obrednu zabavu, srpska prozapadna opozicija, umesto da doradi svoj program, pribegava radikalizmu i sve više mrzi onaj deo građana Srbije koji je ne razume. A to je, avaj, većinski deo. Svako odbijanje njenih zahteva ona tumači isključivo zaostalošću građana Srbije, njihovom prilagođenošću da žive „u ustajalom smradu močvare zvane današnja Srbija“, i preduzima sankcije protiv njih. Jer, šta su drugo nego sankcije blokade javnih saobraćajnica i blokade rada narodne skupštine za koji su građani životno zainteresovani?
U narodnoj priči-ređalici, gle čuda: za najmlađe, „Pošla koka na pazar“ lančano se množe krivci za nesprovođenje kokine volje, sve dok jedan krivac ne popusti i lančano se primene sve njene sankcije, te glavna junakinja sa obrisanom nožicom krene na pazar. Stiče se utisak da prozapadna opozicija Srbije računa da će se na nekoj kariki njenog lanca sankcija prema građanima koji joj ne veruju u željenoj masovnosti stvar preokrenuti i dovesti je na vlast. Samo tako može se naći logično objašnjenje za nastavak sankcione politike prema građanima kroz njihovo kažnjavanje ometanjem slobode kretanja, kroz cinkarenje izabrane vlasti Zapadu, kroz namicanje svojoj naciji odgovornosti za „srebrenički genocid“, kroz podsmevanje njenoj veri. I to sve na faktičkom počeku kampanje za izbore 17. decembra.
Takvo shvatanje politike, uostalom, baštini i ceo kolektivni zapad, koji, umesto prilagođavanja raznolikosti interesa i kultura, primenom sankcija lomi autentične težnje naroda i kultura, primenjujući upravo strategju koke zapućene na pazar.
Tako nije postupao zapad Hegela i Getea, već je radio na razumevanju sveta i tako ga osvajao svojom humanističkom komponentom, oberučke prihvatanom za prirodni suživot kultura. Na Zapadu je da sagleda u kome je trenutku Hegelov i Geteov „osvajački“ potencijal upotrebio u antihumanističku svrhu. Mi, primitivni i zaostali, to smo već već sagledali.
Radikalna izdržljivost strategije srpske prozapadne opozicije može se delimično razumeti i uobraženim elitizmom i snažnim osećajem izabranosti, koji ne dopušta neprihvaćenost i suočenost sa većinskim potrebama i težnjama naroda. Ona u širokom luku zaobilazi suštinske razloge neprihvaćenosti, i neuspeh najradije objašnjava nedovoljnom zastupljenošću u medijima. Zaboravlja i na sopstveno iskustvo uspeha 2000. godine u medijskim uslovima kakve ne bi poželela ni svome neprijatelju. Ona potiskuje istinu da je ideja koju je nudila 2000. godine nadvladala medijske prepreke i potom se raspala, razobličena kao nešto drugo a ne takva kakvom je prestavljena.
Danas je tu ideju skoro nemoguće nametnuti jer je ona i u domicilu preobražena u oruđe tzv. „ideologije smrti“, kako su filozofi krstili složeni inženjering protiv tradicionalne porodice i rađanja.
Srpska prozapadna opzicija ni u faktičkom početku predizborne kampanje ne želi da sakriva prezir prema narodu kome nudi svoje vođstvo, iako zna da on ne donosi glasove na izborima. Ona beži od „pozitivne kampanje“ kao đavo od krsta, iako zna da se nijedna ideja ne može saslušati u uslovima sankcija prema građanima.
Kada bi neka sila lustracijom onemogućila Aleksandra Vučića da se bavi politikom, prozapadna opozicija Srbije ne bi mogla da računa na automatski dolazak na vlast, jer je sputava teška hipoteka prevare građana posle 2000. godine.
Pre nego što dođe na vlast političar mora prethodno da postane popularan kod građana. Mora da u svoj program ugradi težnje i brigu za njih. On nipošto neće praviti program katarze, u inat istorijskim, kulturnim i verskim težnjama i činjenicama. Od političara se ne očekuje da bude svetlonosac i da izvodi dubinske promene na biću svoga naroda već da radi za njegove težnje i potrebe. Na nevolju političara, politika je, uz svu nadgradnju značenja, i dalje pojam iz prvih rečnika stranih reči i izraza: građanski poslovi, poslovi za građane.
Dragorad Dragičević