MALO IZOŠTRENO

Istorijsko prijateljstvo po Željku i Marku

Nema Srbina koji u ispoljavanju „diplomatskog prijateljstva“ američkog ambasadora nije pokušao da vidi naznake nekog drukčijeg odnosa SAD prema Srbiji. Ali, nije ostao razočaran samo onaj koji se uzdržao od upoređivanja izjava o prijateljstvu sa snagom stvarnog prezira prema interesima Srbije kao takve kakva jeste u svome biću, a ne Srbije zamišljene kao deo prijateljskog okruženja Kosova, projektovanog kao kopneni nosač američkih vazduhoplova. Oduševljenje Željka Mitrovića i Marka Đurića sjajnim perspektivama američko-srpskog prijateljstva izvire iz želja da uspešno polete Željkovi dronovi i Markova diplomatska karijera. Ni Željko, ni Marko ne žele da čuju Hilovo „zaboravite Kosovo”, ili ga čuju pa prečuju, jer ova preporuka američkog ambasadora otežava da se prijateljstvo SAD i Srbije opiše idilično, a samo je idilično potrebno da bi uzleteli dronovi, u Željka, i diplomatska karijera, u Marka.
Valja biti prizemljen i znati da SAD nemaju ni jednog prijatelja na svetu, jer im nije potreban, i valja biti budala pa se ponadati da će SAD poželeti da u svojoj budućoj istoriji steknu bar jednog prijatelja i, pritom, da za prijatelja izaberu baš Srbiju.
Imperiji, naime, ne trebaju prijatelji, potrebni su joj samo podanici koji će svoje podaništvo imenovati razumskim izborom, svoje ropstvo slobodom, a svoje ulizištvo prijateljstvom.
Za razliku od amaričkih ambasadora u komšiluku Srbije koji postupaju kao guverneri u zemljama domaćinima, američki ambasador u Beogradu postupa samilosno poput guvernera koji ne koristi svoja ovlašćenja, poput moćnog prijatelja koji iz čiste dobrote preporučuje Srbima da zaborave Kosovo, ne zato što je ono već izabrano da bude kopneni nosač aviona već da bi Srbi bili srećniji.
Ustvari, američki ambasador, kada kaže „zaboravite Kosovo“, misli: uzeli smo ga i ne damo ga nazad.
Kosovski Albanci misle da otimanjem Kosova stiču svoju državu i svoju domovinu, i u širokom luku zaobilaze istinu o svojoj glavnoj ulozi opsluživača američkog kopnenog nosača aviona.
Pri tome Amerikancima ne smeta da kosovski Albanci, usput, iznova postanu autentični saveznici Nemačke, prema mapi savezništava iz Drugog svetskog rata. Imperatoru se može da dopusti i ljubav, i politiku u zadnjem dvorištu, nastanjenom porodicama posluge, ako to ne ometa službu na „istočnom frontu“.
Američka paradržavna organizacija MPRI legalno je obučavala hrvatsku vojsku u njenim pripremama za „Oluju”, posle Drugog svetskog najveću evropsku akciju planskog etničkog čićenja, naoružavala je hrvatsku vojsku, planirala i učestvovala u izvođenju progona hrvatskih Srba. U Crnoj Gori američki izaslanici direktno sprečavaju da u novu crnogorsku vladu uđu crnogorski Srbi i to javno obrazlažu srpskom nepodobnošću za evroatlantske integracije. U Crnoj Gori etničko čišćenje nije bilo moguće jer bi se njime Crna Gora najmanje prepolovila, pa se pribeglo kontroli i obuzdavanju srpskog etniteta. U BiH je američki ambasador neposredno uključen u demontiranje pravnog statusa Repeublike Srpske, ugovorenog baš na teritoriji SAD, i u selekciju Srba za američke sankcije.
O kakvom onda prijateljstvu između SAD i Srba može da bude reči? Prijateljstvo SAD i Srbije samo je loše izabrani eufemizam za puzeće teritorijalno i političko preoblikovanje Srbije, koje nije moguće bez da se „okrenemo budućnosti“, bez da se „zaboravi Kosovo“, da se zaboravi deo teritorije i deo sopstvenog naroda.
Imperija čiji je jedan nosač aviona višestruko jači od Srbije može u Srbiji imati prijatelja samo u mašti srpskih prozapadnih entuzijasta.
Ni samoproglašeno Kosovo nije, osim u mašti njegovih lidera, saveznik SAD već sluga koji se stara da se Amerikanci iz vojne baze na Kosovu osećaju ugodno.
Neka Željko i Marko naprave anketu u bilo kom gradu SAD, sa nekoliko pitanja o „istorijskom prijateljstvu SAD i Srbije“, neka je naprave na politički najpismenijem uzorku, u Kongresu, i saznaće da se ime „istorijskog prijatelja“ ne razlikuje mnogo od Sibira, a ako je pojam Srbije po nečemu u paćenju to je po Nikoli Jokiću, Novaku Đokoviću i po gencidnosti naroda iz koga dolaze.
Kada iz američke ambasade, kroz propagandni spot, uskliknu „vi ste svet“ treba se, za svaki slučaj, osetiti i kao gavran iz Krilovljeve basne, na čiji se komad mesa namerila lisica, koji se još opire njenim hvalospevima i još uvek u kljunu drži nešto svoje.
Dragorad Dragičević