PORODICA BUČIĆ IZ RAVNJA BAVI SE PROIZVODNJOM PAPRIKE GENERACIJAMA UNAZAD

Sezona branja paprike

У Равњу се некад паприка производила на 200 хектара, а сада је то једва 10, каже произвођач Златимир Бучић

Од осамдесетих година прошлог века, Бучићи из Равња се баве производњом паприке. Прво су то радили отац и мајка Златимира Бучића, а сада је то преузео он, заједно са својом супругом Миленом и кажу задовољни су производњом црвене паприке, колика год да буде. Скромни су, али посао на сву срећу иде добро.
– Кад је отац преминуо 2014. године, производњу паприке смо преузели супруга и ја. Родитељи су се тиме бавили на десет, петнаест ари, а ми смо сваке године повећавали, започиње причу Златимир Бучић.
Како каже наш саговорник, у Равњу се некад паприка производила на 200 хектара, а сада је то једва 10. Он производи на 80 ари.
– Ове године је и цена солидна, имали смо проблема због невремена, доста је поваљано. Што се тиче производње и препарата, све је поскупело, гориво, дневнице за наднице… Цена паприке навелико је 120 и 130 динара за килограм, али има и кад буде 140 или 100. Пакујемо је у картоне, има и ситније и крупније, али квалитет је добар. Продајемо је накупцима, а дешава се и да не продамо, па натоваримо и однесемо на кванташе у Шабац и Београд. Највише волим кад продам код куће. Купују и пролазници, прометан је пут, стане понеко, а тад је цена скупља, јер су мање количине. По 150 динара тад иде углавном. Што се радне снаге тиче, стварно немам проблем с тим, иако се сви жале. Поштено платим, јер сам и сам водоинсталатер и електроинсталатер, радим по селу, почашћен сам, угошћен сам где год сам отишао, једноставно гледам према себи, знам како је. И ја на њиви одморим, запалим цигарету и немам проблема с тим да и ти људи то учине. Углавном су то људи из мог комшилука. Док смо расађивали паприку, два дана сам имао по 15 људи на њиви. Дневница је око 4.000 динара, односно 400 динара по сату. Обере се по тону паприке дневно, испричао нам је Златимир.
Брање паприке је у јеку, квалитет је несумњиво и очигледно добар. Трајаће читавог овог месеца и половину наредног.
– Сејање почиње око првог марта у пластеницима, међутим род је ове године мало каснио. Производња расада се ради код куће, а онда почиње на њиви посао. Вршимо прскања сваки четврти, пети дан и тако до 20. августа. Ове године смо са брањем почели 22. августа и завршићемо средином октобра. Ја сам задовољан увек. Ниједна култура не може да да толико новаца као паприка. Имао сам принос од три вагона, на 50 ари. Замислите, три вагона, па да цена буде само по сто динара, то је три милиона динара зараде. Има ту и великог улога, на мојих 80 ари око 5.000 евра, али се исплати, каже Бучић.
У производњу укључена је цела породица, понекад им помаже и осамнаестогодишњи син, иначе ученик саобраћајне школе. Посао је такав да захтева у сезони свакодневну присутност и посвећеност.
– Од момента кад се расади паприка, сваки дан се мора пратити стање, да ли има неке болести… Ове године није било са тим проблема, али олуја је смањила принос и за можда 30 одсто. Свакако ми осигуравамо наше усеве, међутим, ово нисмо успели наплатити, јер осигурање то не покрива, већ само штету од удара грома, града и пожара, према полиси. Ветар ту не спада нажалост, тврди Златимир.
Супруга Милена, домаћица ове куће, каже да ради исто као и сезонци, раме уз раме.
– Увек сам задовољна радом у паприци и приносом. Задовољна сам и радницима и они су задовољни са мном, нека вам сами кажу. Држим до њих. Толерантни смо, све се ради уз договор, нема тога да сам ја газдарица, па сад нећу да радим. Имамо ми и одмор и паузу, јер прво почињем од себе. Помислим, како би мени било да радим код неког, како бих волела да тај човек третира мене као радника и тако се и ја опходим. Своје обавезе распоредим, увече се организујем за наредни дан и држим се тог плана, јер сам и супруга и мајка. Што се мора, није тешко. Увек постоје и добри и лоши дани, али ја сам оптимиста, колико год да постигнемо. Удала сам се у ову кућу 2004. године, а иначе сам избегла из Хрватске, из Петриње 1995. године. Навикла сам се на живот овде, прихватила сам чиме се бави моја породица, научила сам све око пољопривреде, иако никад нисам ни помишљала да ћу се тиме бавити. Како су радили свекрва и покојни свекар, ишла сам за њима и учила и тако радила и ја, каже Милена.
Са сезонцима затекли смо и Веру, Златимирову мајку, која има 73 године. Више не иде на њиву, али зато помаже код куће.
– Ови млади сада раде боље него ми, а и много је лакше. Сад је сејање жива згода! Нема више да се вуче мотика, већ све с машинама. Дупло је лакше, али се боље и живи. Мени је 73 године, боле ме и ноге, па на њиву не могу, а онда кад дођу они из брања, пребирам паприку. Толико могу, испричала је Вера Бучић.
Ради се уз песму и шалу, посао није лак, али се брже заврши у друштву.

Александра Дражић
Фото: Бранислав Туцаковић