28.06.2023.
Aktuelno

Instrument vredan poštovanja

Vitomir Vulin iz Sremske Mitrovice se prvi put sa guslama susreo na početku studiranja prava. Dok su njegovi vršnjaci više voleli sport ili neke savremenije instrumente, Vitomira je interesovala tradicija i narodni običaji. Tako se priključio udruženju guslara „Sveti Nikola“ čiji je i danas član.
– Od 2007. godine sam počeo aktivno da sviram. Tada sam zavoleo gusle, a prve mi je kupio moj otac. Te gusle je pravio čuveni Trato Filipović iz Zvornika. U početku mi je bilo dosta naporno, možda zato što sam počeo kasnije da sviram, mislim da je to mlađima, naročito deci, mnogo lakše. Oni to brže savladavaju, a nama prsti nisu više tako spretni i brzi, kao dečji, tako da učenje ide sporije. Međutim, imao sam veliku želju da naučim da sviram, jer i moj pradeda je svirao gusle. Svaki dan sam u početku vežbao po dva sata, a četvrtkom smo se sastajali i tada bi mi govorili iskusniji šta bi trebalo da promenim i provežbam. I dan danas idem na takmičenja, kao član udruženja, u međuvremenu smo postali svi dobri prijatelji, kaže Vitomir Vulin, guslar.
Naš sagovornik kaže da nije imao nikakvog muzičkog predznanja i do momenta kada se susreo sa guslama, nije se bavio muzikom. Prvi put je javno nastupio na takmičenju u Vrbasu 2009. godine. Imao je veliku tremu, ali kada je video da to može da savlada, nije odustao od javnog nastupanja, iako uvek postoji određena doza pozitivnog uzbuđenja pred svako pojavljivanje pred publikom.
– To se dešava zbog toga što mi je svaki nastup bitan. Veoma mi je drago što ljudi dosta pozitivno reaguju. Bude im milo što čuvam tradiciju. Ipak, dešava se i to da na nekim guslarskim večerima ljudi nemaju poštovanja prema instrumentu, pričaju istovremeno i ne slušaju ono što imamo da im prenesemo. To nas dosta remeti, ne samo guslare, već i one koji su došli da bi nešto čuli, rekao nam je Vitomir Vulin.
Kako bi svoje znanje preneo svojoj devetogodišnjoj kćerki, Vitomir kaže da joj je kupio male gusle, na kojima i ona sa njim ponekad vežba. Nasledila je izražen osećaj za ritam, te je ipak više sklonija više plesovima.
Prva pesma sa kojom je nastupio bila je „Oranje Marka Kraljevića“, a još uvek mu je jedna od omiljenih.
– U toj pesmi je dosta skrivenih poruka, ali naravno, vi ih možete shvatiti ukoliko pažljivo čitate tekst. Vrlo mi je draga ta pesma. Inače se mnogo toga i zaboravi i moram da obnavljam tekstove, ali i da učim mnogo novih. Svakako ne bih mogao izdvojiti neki poseban ciklus pesama. Recimo, kada je u pitanju neka manifestacija, trudim se da budem fleksibilan, ukoliko to organizator od mene traži, odnosno ako mu je važno da izvedem pesmu iz njegovog kraja ili kraja kojem je to veče posvećeno, kaže Vulin.
Na pitanje koju je pesmu najduže učio i koja mu je bila najteža, naš sagovornik tvrdi da mu nijedna nije zadala glavobolju.
– Kada naučite poteze i okrete, kako ih mi zovemo, onda ništa nije problem. U suštini, svaka pesma je specifična i sve zavisi od samog guslara kako će je izvesti. Ja mogu da kopiram nekog drugog kolegu, ali to ne želim. Bilo koju snimljenu pesmu, guslar može otpevati isto tako, ali ja težim ka tome da se izražavam umetnički, na svoj način. Ljudi cene taj moj stil guslanja i takvog su me prihvatili, objašnjava naš sagovornik.
Vitomir Vulin je poreklom sa Zmijanja, kao i Petar Kočić o kom često peva, tako je odlučio da i narodnu nošnju za nastup uskladi sa time.
– Pronašao sam čuvenog opančara Kirija iz Kaluđerice, koji radi porudžbine za kulturno umetnička društva. Međutim, ja nisam želeo pamučnu nošnju, kakvu sada uglavnom svi nose, odnosno košulju i pantalone, kako se to kaže, gaće. Preko rođaka koji živi na Zmijanju, došao sam do jednog starog materijala, koji je stajao u nekom kovčegu. Tkanina od konoplje je sakrivena još pre Drugog svetskog rata. Tada su žene sve ručno radile. Sama nošnja je kasnije napravljena sa motivima tog kraja, odnosno sa zmijanjskim vezom. On je prepoznatljiv po tamno plavoj boji, takav je i zaštićen, međutim do 19. veka se on izrađivao u crnoj boji, koja je na mojoj nošnji, jer smo hteli da bude autentično, u skladu sa starosti ovog materijala. Nosim još i glamočki opanak i srpsku kapu sa devet resica, koja simboliše devet Jugovića. Kod svih srpskih kapa, crvena boja je znak prolivene krvi na Kosovu polju, a crna je simbol tuge majki i sestara za junacima. Imam i zimsku nošnju, koja je napravljena od čoje. U tom slučaju se nosi šubara na glavi, objasnio nam je Vitomir Vulin.
Kako još dodaje guslar iz Sremske Mitrovice, voli da sluša svoje kolege. Najčešće su to Boško Vujačić, Đorđe Koprivica i Miljan Miljanić.

Gusle od vojničkog šlema

Gusle se sastoje iz karlice, vrata i glave sa zatezačem. Najbitniji deo je takozvani konjić. Preko njega i strune se prenosi zvuk na karlicu. Gusle se sviraju uz pomoć gudala.
– U Banjaluci sam video gusle, koje su napravljene u ratno doba od vojničkog šlema. U suštini su se ljudi snalazili kako su mogli. Sada se one najčešće prave od javora, zato što je on najpogodnije drvo za bilo koji instrument. Gusle su vrlo lagane, iako izgledaju masivno. Kao što sam naveo, prve gusle mi je kupio otac, a ove koje sada koristim su treće koje imam. Pravljene su naspram mog glasa, koji je dubok. Napravio ih je Jane Nestorović, iz Prijepolja. Gusle koje koriste deca su male i kako ja to kažem, jednostavno „ječe“, jer je dečji glas piskaviji i tanji. Tako da se gusle prave po onome ko ih svira, kazao je za M novine je Vitomir Vulin.

Aleksandra Dražić
Foto: Branislav Tucaković

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.