MALO IZOŠTRENO

Obojena revolucija u Srbiji

Takozvane obojene revolucije već neko vreme ne uspevaju. To se delimično može objasniti i iskustvom vlada, naciljanih za rušenje, koje su analizom neuspelih odbrana od pobuna organizovanih spolja stekle značajna iskustva, ali biće da se neuspešnost političkih prevrata bez izbora lakše objašnjava spadanjem maski sa fenomena obojene revolucije. Postalo je, naime, široko vidljivo da obojena revolucija počinje nepolitičkim motivima, jer politički motivi podrazumevaju političku borbu, kroz izbore. Obojenoj revoluciji potrebno je da prikaže kako se nepodnošljivi životni problemi većine građana mogu rešiti samo ako izabrani predsednik i vlada odstupe u korist opozicione elite koja zna šta je dobro za narod i državu. Legalnost prevrata pribavlja se formiranjem ad hoc vlade i raspisivanjem novih izbora na kojima, dobrovoljno ili putem lustracije ili utamničenja, ne učestvuju dosadašnji lideri. Nakon rušenja vlasti na nepolitičkoj motivaciji kritične mase, sve obojene revolucije u minulim decenijama uvele su zaposednutu državu u veoma političan red vazala neoliberalnog bloka. To je sada postalo opšte vidljivo, i stoga obojene revolucije već neko vreme ne uspevaju da okupe takozvanu kritičnu masu.

Nesreća kakvu je Zapad priredio Srbiji višegodišnjim ekonomskim sankcijama i, potom, bombardovanjem mostova, putničkih vozova, bolnica, stranih ambasada, medijskih tornjeva i redakcija, ne štedeći ljudske živote, bila je onaj neophodni teg na vagi na kojoj nastaje kritična masa za politički prevrat 2000. godine, pod duhovitim imenom „Buldožerska revolucija“. I u slučaju Srbije, država je uvedena u red vazala, i trebalo je više od decenije da obrazac obojene revolucije bude „provaljen”.

Ovo opisivanje pada i uspona Srbije ne bi bilo tako dosadno da se u procedurama obojene revolucije dogodila bilo kakva inovacija, da sve nije tako poznato, predvidljivo i dosadno. Ali uznemiravanje svraka i veverica usled sečenja rastinja pri izgradnji novog novosadskog mosta, rušenje ruševne i neuslovne Savamale, pretnje gorskim potocima od malih hidroelektrana, opasnosti od novih rudnika, kulturno propadanje zbog rijalitija na TV Pinku, protestno prosipanje domaćeg mleka zbog uvoza stranog i slično nije moglo da pokrene mase dovoljne za svrgavanje vlasti u Srbiji. Nije ih pokrenula ni tvrdnja štaba srpske obojene revolucije da je Vučićeva vladavina proizvela dva nedavna masovna zločina, a pretnja narodu da će Srbija biti blokirana na Gazeli i Brankovim mostu sve dok se ne opameti i ne svrgne Vučić ima više izgleda da probudi inat nego pristanak.

Predsednik Srbije nije se određeno izjasnio o dojavi „sestrinske obaveštajne službe sa Istoka” da je u Srbiji počela obojena revolucija, ali je sasvim jasno ukazao na podudarnost ovih protesta i pritiska Zapada za uvođenje sankcija Rusiji i priznavanje Kosova. Sve obojene revolucije bile su pre svega fizički radovi naroda na ostvarivanju neskrivenih interesa Zapada. I sve su se odvijale po instrukcijama američkih „stručnjaka za unapređenje demokratije” ili čak pod zamišlju vrhovnog autoriteta, kao što je bio predsednik SAD Barak Obama. SAD i ne kriju svoju pomoć za unapređenje demokratije na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, pomoć koja je izrodila Plišanu revoluciju u Čehoslovačkoj 1989, Narandžastu revoluciju u Ukrajini 2004. godine, Revoluciju lala u Kirgistanu 2005, Različkovu revoluciju u Beolurisji 2010, Evromajdan u Ukrajini 2010, Stepsku revoluciju u Kazahstanu 2022. Znatno pre ovih, izvedene su revolucije sa umilnim imenima kao što su Karanfilska revolucija u Portugaliji i Žuta revolucija na Filipinima. Krvave revolucije, neke sa vešanjem, a neke sa smrtnim linčovanjem predsednika, pod lepim imenom „Arapsko proleće“, počele su 2010. godine, nekoliko meseci posle objave predsedničkog memoranduma Baraka Obame pod nazivom „Politička reforma na Bliskom istoku i u severnoj Africi”. Od stabilnih država sa autohtonom spoljnom politikom napravljena su krvava poprišta, od kojih libijsko i danas traje, bez izgleda da se u dogledno vreme vrati mir.

Hrvatski i bošnjački mediji oduševljeno javljju da se reke ljudi slivaju ulicama Beograda, da je Vučić smrtno uplašen jer oseća da je ovo kraj, da prosvjednici nose transparente sa natpisom „Miriše na proleće”, sugerišući možda i najlepše ime za jednu obojenu revoluciju. Pošto je „Beogradsko proleće” uzurpirala estrada, neka se ovo čudesno rađanje slobode u Srbiji nazove „Mirisna revolucija“, pa šta košta da košta.