LSK I LSK-ov­ci – OTRG­NU­TO OD ZA­BO­RA­VA: NE­DELJ­KO DI­VLJAK PE­GA

Bi­la je čast igra­ti sa fud­bal­skim ve­li­či­na­ma či­ja su ime­na La­ćar­ci zna­li na­pa­met

Šta oče­ki­va­ti od še­sto­go­di­šnjeg de­ča­ka i nje­go­vih dru­ga­ra ko­ji su sa pro­zo­ra la­ća­rač­kog vr­ti­ća re­dov­no po­sma­tra­li tre­nin­ge fud­ba­le­ra LSK – a, osim da u jed­nom tre­nut­ku po­že­le ze­le­ni dres i po­sta­nu deo sport­ske pri­če u ko­joj su bi­li nji­ho­vi ta­da­šnji fud­bal­ski ido­li – bra­ća Di­vljak, Pa­nić, Ra­di­no­vić, Gom­bar, Vet­mić, Pi­ja Mi­la­di­no­vić, Pe­jo­vić, Po­lo­vi­na, Lu­ža­jić…. Nji­ho­va ime­na i kom­plet­ne sa­sta­ve eki­pa LSK – a La­ćar­ci su zna­li na­pa­met, po­put da­na­šnjih igra­ča „Zve­zde“ ili „Par­ti­za­na“. U ono vre­me, tih „osam­de­se­tih“, ve­ći­na la­ća­rač­kih kli­na­ca pro­na­la­zi­la se u ne­kom od spor­to­va. Ta­kav je bio i Ne­delj­ko Di­vljak Pe­ga, mo­mak či­ja fud­bal­ska pri­ča u LSK – u tra­je be­z­ma­lo če­tr­de­set go­di­na. Po­čeo je kao pi­o­nir i omla­di­nac, po­ča­stvo­van i odu­še­vljen po­zi­vom da za­i­gra za pr­vi tim, a na­sta­vio je kao deo jed­ne od naj­bo­ljih klup­skih mla­dih ge­ne­ra­ci­ja, pr­vi čo­vek, a da­nas i tre­ner vo­lje­nog klu­ba. Ove zi­me, na klu­pi tre­nut­no dru­go­pla­si­ra­nog la­ća­rač­kog klu­ba če­ka na­sta­vak i ras­plet u me­đu­op­štin­skom fud­bal­skom ka­ra­va­nu.

Ne­delj­ko Di­vljak (Pr­vi s le­va) u se­ni­or­skom ti­mu „LSK“-a: (De­sno od nje­ga) Tr­bo­je­vić, Ra­jić, La­za­re­vić, Da­kić, Sta­nić, Vr­saj­ko­vić, Kr­stić, Ze­če­vić, tre­ner Her­ceg, Ska­kun, Du­rać, Bu­ček, Ba­bić, Gom­bar, Đur­đe­vić, Haj­du, Vu­le­tić, Be­lić.

Naj­mla­đu gru­pu LSK – ova­ca po­lo­vi­nom osam­de­se­tih go­di­na pred­vo­dio je Bo­ća Se­ku­lić. Ne­delj­ko Di­vljak pam­ti ga kao svog pr­vog tre­ne­ra i stra­te­ga ta­len­to­va­ne gru­pe kli­na­ca ko­ja će se po­čet­kom „de­ve­de­se­tih“ po­ka­za­ti kao naj­bo­lja eki­pa u Voj­vo­di­ni. Po­sle po­pu­lar­nog Bo­će, sa la­ća­rač­kim de­ča­ci­ma ra­di­li su Va­sa Pi­žuk, Mi­ro­slav Ba­la­šćak i Rat­ko Ba­rić ko­ji je sa ovom, sa­da već sta­sa­lom, pi­o­nir­skom ge­ne­ra­ci­jom pro­veo naj­vi­še vre­me­na.

Je­di­ne „ozbilj­ni­je“ pa­re ko­jih se se­ćam iz LSK- a

U go­di­ni bom­bar­do­va­nja i pre­ki­da pr­ven­stva, Ne­delj­ko Di­vljak od­la­zi u voj­sku. Me­đu­tim, ta­len­to­va­ni La­ća­rac je sva­kog vi­ken­da iz ka­sar­ne u Pan­če­vu od­la­zio u Šid, gde je na pre­po­ru­ku biv­šeg „še­fa“ Rat­ka Ba­ri­ća za ta­mo­šnji OFK „Šid“ igrao pr­ven­stve­ne utak­mi­ce. Lič­no ga je od­vo­zio i do­vo­zio ta­da­šnji tre­ner i pred­sed­nik šid­skog klu­ba Bo­ri­slav Cvi­ja­no­vić. Ne­delj­ko je kao i ve­ći­na nje­go­vih dru­ga­ra i vr­šnja­ka re­la­tiv­no ra­no na­pu­stio se­ni­or­ski fud­bal, u svo­joj 25 – 26. go­di­ni, po­sle de­se­tak go­di­na ak­tiv­nog igra­nja. Shva­tio je da u bor­bi za nor­mal­nu eg­zi­sten­ci­ju ne­će mo­ći da na­pre­du­je.

– Mo­raš od ne­če­ga ži­ve­ti. Mi smo fud­bal igra­li iz lju­ba­vi, ni­smo ni raz­mi­šlja­li o ne­kim pa­ra­ma. A on­da je to bi­lo dru­ga­či­je, ni­je bi­lo pla­ta kao da­nas, već se igra­lo za pre­mi­je. Se­ćam se da sam za tih de­set go­di­na, kao še­sna­e­sto­go­di­šnjak jed­nom do­bio pre­mi­ju od 50 ma­ra­ka. Ka­da sam te pa­re do­neo ku­ći, to je bi­lo vi­še od pla­te mog ta­te ko­ji je na „Var­di“ imao de­se­tak ma­ra­ka. Na tim utak­mi­ca­ma ko­je su igra­ne za op­sta­nak u ta­da­šnjoj li­gi, 1994. go­di­ne sa­mo su sta­ri­ji i is­ku­sni­ji igra­či do­bi­ja­li po 100 ma­ra­ka, a mi ko­ji smo bi­li uz njih i po­ne­kad ula­zi­li, upo­la ma­nje. To su je­di­ne „ozbilj­ni­je“ pa­re ko­jih se se­ćam iz LSK- a, ali opet ka­žem – to ni­je bi­la re­dov­na pla­ta, već pre­mi­ja za ko­ju su po­stoj­ali uslo­vi pro­pi­sa­ni klup­skim pra­vil­ni­kom. Sva­ku pre­mi­ju mo­rao si da za­slu­žiš na te­re­nu i tre­nin­zi­ma, ka­že Di­vljak pod­se­ća­ju­ći na či­nje­ni­cu da fud­ba­le­ri da­nas igra­ju za re­dov­ne pla­te, ko­je če­sto ni­su ma­le, uklju­ču­ju­ći i do­dat­ne pre­mi­je.

Pe­gi­ni ku­mo­vi i pre­zi­me­nja­ci – To­ma, Vo­ja i Ma­rin­ko Di­vljak već su osta­vi­li igrač­ki pot­pis u „LSK“- u.

Na­bra­ja­ju­ći ime­na de­se­ti­ne le­gen­di LSK- a ko­ji su nje­mu i dru­ga­ri­ma, što kroz pri­ču ili za­jed­nič­ku igru bi­li uzo­ri, Pe­ga po­seb­no po­mi­nje Bran­ka Ra­di­če­vi­ća, po­re­klom iz Bin­gu­le i Če­do­mi­ra Lu­ža­ji­ća iz Man­đe­lo­sa sa ko­jim je na is­toj po­zi­ci­ji „ve­znja­ka“ ka­sni­je kao pr­vo­ti­mac i igrao. Pe­ga i nje­go­vi sa­i­gra­či 1978/79. go­di­šta, sa ko­ji­ma je od­ra­stao u la­ća­rač­kim uli­ca­ma, po­če­li su za­jed­nič­ki fud­bal­ski ži­vot na igra­li­štu „ze­le­nih“ u cen­tru se­la. Kru­ni­sa­li su ga 1993. go­di­ne ti­tu­lom pr­va­ka Voj­vo­di­ne. U isto­rij­skoj utak­mi­ci „kod ku­će“ na ko­joj su ima­li po­dr­šku me­šta­na i go­to­vo svih uče­ni­ka la­ća­rač­ke osnov­ne ško­le re­zul­ta­tom 1:0 sa­vla­dan je su­bo­tič­ki „Spar­tak“. Pret­hod­no je „pa­la“ i eki­pa „No­vog Sa­da“. Pi­o­ni­ri LSK – a u za­vr­šni­cu ovog pr­ven­stva do­šli su kao naj­bo­lji na te­ri­to­ri­ji Mi­tro­vi­ce i ce­log Sre­ma. Pri­ča­ju­ći o ovim da­ni­ma, Pe­ga se se­ća ne­ve­ro­vat­ne po­dr­ške ko­ju su ima­li. Ško­la je dva­de­se­tak da­na „bru­ja­la“ o ovoj utak­mi­ci. Pi­o­ni­ri LSK – a mo­gli su ra­ču­na­ti na iz­ve­snu „pro­tek­ci­ju“ u svo­joj ško­li, na­ro­či­to kod na­stav­ni­ka fi­zič­kog Pi­ke Vr­saj­ko­vi­ća, Rat­ka Du­ra­ća i Ga­ji­ce Ko­va­če­vi­ća. Ne­delj­ko ka­že da ve­li­ke za­slu­ge za ovaj uspeh pri­pa­da­ju ne sa­mo tre­ne­ru Ba­ri­ću i pred­se­dni­ku klu­ba Slo­bo­da­nu Jo­va­no­vi­ću Le­li­nu, već u ve­li­koj me­ri Du­šku Mi­ja­to­vi­ću, di­rek­to­ru omla­din­ske ško­le i ta­da­šnjem se­kre­ta­ru Me­sne za­jed­ni­ce ko­ji je ofor­mio i is­pra­tio mno­ge ge­ne­ra­ci­je omla­di­na­ca LSK – a, ali je Pe­gi­na ge­ne­ra­ci­ja „za či­ka Du­le­ta bi­la po­seb­no ve­za­na“.

Da­tum ko­ji Ne­delj­ko Di­vljak Pe­ga ni­kad ne­će za­bo­ra­vi­ti je 26. mart 1994. go­di­ne. Ta­da je pr­vi put u tak­mi­čar­skoj kon­ku­ren­ci­ji se­ni­o­ra obu­kao ze­le­ni dres. Pam­ti po­be­du, ali i za­ni­mljiv, neo­če­ki­va­ni na­čin na ko­ji je po­zvan u dru­štvo naj­bo­ljih.

– Imao sam sve­ga 15 go­di­na i tri da­na mi je fa­li­lo da na­pu­nim 16 i stek­nem pra­vo da igram za se­ni­o­re. Po­što su se sre­dom igra­le pri­ja­telj­ske utak­mi­ce, za to po­pod­ne je za­ka­zan su­sret sa Mar­tin­ci­ma. Vra­ćam se ja iz Eko­nom­ske ško­le ku­ći. Bi­la je sre­da, pre pod­ne. Kad tu po­red gro­blja, sa ben­zin­ske pum­pe gde je ina­če ra­dio, is­tr­ča­va tre­ner Đu­sa Pe­tro­po­ljac. Pi­ta me ka­ko sam i da li bi hteo da igram i ka­že „Do­đi po pod­ne da igraš pro­tiv Mar­ti­na­ca. Ja ona­ko iz­ne­na­đen ali ne­ve­ro­vat­no sre­ćan, po­žu­rim ku­ći, ru­čam, spre­mim se i pra­vo na igra­li­šte. Uđem u svla­či­o­ni­cu, a sa­i­gra­či iz­ne­na­đe­ni. „Ot­kud ti u pr­vom ti­mu?“ Još ni­sam na­pu­nio 16 go­di­na. A tre­mu sam i te­ ka­ko imao. Tre­ba­lo je igra­ti u ti­mu u kom su bi­le, za mo­ju ge­ne­ra­ci­ju fud­bal­ske ve­li­či­ne – je­dan Pa­nić, po­koj­ni Ste­va Sla­do­je­vić, Go­ran Sta­nić, Bo­ško La­za­re­vić, Lu­ža­jić, Slav­ko Be­lić. Od­i­gra­mo mi tu pri­ja­telj­sku i po­be­di­mo, kad evo za tri da­na, tog 26. mar­ta – baš na moj ro­đen­dan, na­me­sti se da de­bi­tu­jem u zva­nič­noj tak­mi­čar­skoj utak­mi­ci. Bi­lo je to sa „Sre­mom“ iz Mi­ha­lje­va­ca, se­ća se Ne­delj­ko Di­vljak i po­na­vlja sa­da već do­bro po­zna­tu pri­ču sim­pa­ti­ze­ra i na­vi­ja­ča LSK – a o pu­nom sta­di­o­nu i ča­sti ko­ja je pri­pa­da­la omla­din­ci­ma klu­ba a ogle­da­la se u pri­li­ci da na se­ni­or­skim me­če­vi­ma ma­kar sa­ku­plja­ju lop­te.

Ostva­riv­ši de­čač­ki san, „Di­ca“, ka­ko ga je jed­nom u svla­či­o­ni­ci na­zvao tre­ner Dra­gan Jo­va­no­vić, iz­bo­rio se za sta­tus stan­dard­nog ve­znog ig­ra­ča. Ra­dio je pod tre­ner­skim pa­li­ca­ma Bran­ka Her­ce­ga, Đo­ke Mi­lo­va­no­vi­ća, Rat­ka Ba­ri­ća, Mi­ki­ja Vu­le­ti­ća, Goj­ka Pe­tro­polj­ca, Mi­la­na Ba­bi­ća i Jo­vi­ce Po­lo­vi­ne. Pu­bli­ka je vo­le­la nje­gov eks­tra br­zi sta­rt i šprint iz me­sta, uz do­bar šut, cen­tar­šut i pre­po­zna­tlji­vu „du­gu“ lop­tu. Vre­me­nom je do­šlo do sme­ne ge­ne­ra­ci­ja i Ne­delj­ko­vi vr­šnja­ci po­ste­pe­no su se usta­lji­va­li u pr­voj po­sta­vi „ze­le­nih“. Igra­la se jed­na od ve­li­kih voj­vo­đan­skih li­ga gde se pu­to­va­lo u sve kra­je­ve po­kra­ji­ne.

Iz mno­štva le­pih us­po­me­na Pe­ga iz­dva­ja aneg­do­tu sa pu­to­va­nja u Srp­sku Cr­nju 1994. go­di­ne, ka­da je po ma­glo­vi­tom i hlad­nom da­nu vo­zač au­to­bu­sa ume­sto da do­ve­ze eki­pu na sta­di­on do­šao, ni ma­nje ni vi­še, već do gra­nič­nog pre­la­za sa Ru­mu­ni­jom.

Na­ma je taj fud­bal bio sav svet

– Se­diš kraj pro­zo­ra u vr­ti­ću i gle­daš ka­ko se tre­ni­ra. Sa­mo po se­bi, to te po­vu­če. Mi smo ina­če, kao i svi klin­ci u to vre­me igra­li fud­bal po igra­li­šti­ma i šo­ro­vi­ma u La­ćar­ku, ali ov­de smo na te­re­nu vi­đa­li i svo­je na­še kom­ši­je, kao što je re­ci­mo moj kom­ši­ja Dra­gan Jo­va­nić ko­ji je ne­što sta­ri­ji od me­ne ali smo nas dvo­ji­ca za­jed­no od­ra­sli. Po­že­leo sam i ja da vi­dim ka­ko je to tre­ni­ra­ti, pa igra­ti pred pu­nim tri­bi­na­ma. Šta je za me­ne bi­lo pre­ći sva­ki dan po osam ki­lo­me­ta­ra. Od mo­je Fru­ško­gor­ske uli­ce do ško­le, bez­ma­lo ima dva ki­lo­me­tra. Pe­ške u ško­lu i ku­ći, a on­da po­sle pod­ne po­no­vo od ku­će na tre­ning i na­zad. Če­sto i bi­ci­klom. Ni­šta mi ni­je bi­lo te­ško. Do­du­še, ni­smo mi u ono vre­me ima­li ni­ka­kvih dru­gih oba­ve­za i za­ni­ma­ci­ja, po­put re­ci­mo da­na­šnjih kli­na­ca. Na­ma je taj fud­bal bio sav svet u ko­jem smo ži­ve­li van ško­le, ka­že Ne­delj­ko Di­vljak, evo­ci­ra­ju­ći us­po­me­ne na svo­je igrač­ke po­če­t­ke u vre­me ve­li­ke po­pu­lar­no­sti klu­ba i la­ća­rač­kog se­ni­or­skog fud­ba­la.

Me­đu­tim, po­če­tak „de­ve­de­se­tih“ na­sta­je po­zna­ti ha­os u dr­ža­vi i dru­štvu. Kri­za i ne­ma­šti­na pri­mo­ra­le su lju­de da se sna­la­ze ka­ko zna­ju i ume­ju. Pe­ri­od sank­ci­ja ozna­či­lo je ne sa­mo sme­nu ge­ne­ra­ci­ja već i ose­tan pad la­ća­rač­kog se­ni­or­skog fud­ba­la.

– Mi smo kao po­ro­di­ca bi­li ne­ki sred­nji sta­lež i ži­ve­li smo od pla­te oca ko­ji je tih go­di­na ostao bez po­sla na „Var­di“. Brat je oti­šao u Ita­li­ju. Ja sam ostao sa ro­di­te­lji­ma u ku­ći. Šta ćeš, mo­raš ne­što ra­di­ti i ni­šta ne bi­raš – ideš a nji­vu, tra­žiš još ne­ki po­sao. Ozbi­ljan fud­bal zah­te­vao je mir i si­gur­nost, vre­me i po­sve­će­nost a ja sam to sve ma­nje imao. Sve ne­gde do 1996. go­di­ne ve­ro­vao sam da od fud­ba­la ne­ka­ko mo­že da se ži­vi. Ta­da sam pre­šao u „Srem“, a pret­hod­no me je na pro­bu zvao „Haj­duk“ iz Ku­le, ka­že Pe­ga Di­vljak, na­gla­ša­va­ju­ći da je pre­la­zak u mi­tro­vač­ki „Srem“ za nje­ga bi­la ve­li­ka čast.

Omla­din­ci „LSK“-a 1992/93.go­di­na: (S le­va na de­sno sto­je) Pe­ta­ko­vić, Pa­vle­šin, Kr­sta­no­vić, Sa­vić, Štr­bač­ki, Lju­bi­šić, Ška­ra, Di­vljak, tre­ner Haj­du (S le­va na de­sno ču­če) Jo­va­no­vić, Raj­šić, Jo­va­nić, Klin­cov, Svi­lo­kos, Fi­li­po­vić, La­đe­vac, Vu­ke­lić, Ra­ko­vić, Ta­ra­daj­ko, Ume­tić, Bo­san­čić.

Me­đu­tim, po­sle sa­mo go­di­nu da­na i mno­gih raz­o­ča­ra­nja, osam­na­e­sto­go­di­šnji La­ća­rac vra­ća se u svo­je me­sto i ma­tič­ni klub u ko­me je po­no­vo oku­plje­na do­bra ge­ne­ra­ci­ja fud­ba­le­ra. Osvo­je­na je Srem­ska li­ga i obez­be­đen na­stup u No­vo­sad­sko – srem­skoj li­gi ko­ja ni­je okon­ča­na zbog kri­ze iza­zva­ne bom­bar­do­va­njem. U me­đu­vre­me­nu, Pe­ga je shva­tio da se od fud­ba­la te­ško mo­že ži­ve­ti, pa se 1997. go­di­ne za­po­slio. Na po­slu kod „pri­vat­ni­ka“ na­rav­no ne­ma uslo­va i po­treb­nog vre­me­na ko­je bi se po­sve­ti­lo fud­ba­lu. Ni­su to vi­še bi­le ne­ka­da­šnje dr­žav­ne fir­me ko­je su to­le­ri­sa­le po­tre­be spor­ti­sta, pa je Pe­gu ume­lo da za­de­si i pet ve­za­nih noć­nih sme­na. Naj­u­spe­šni­ja ge­ne­ra­ci­ja LSK – ovih pi­o­ni­ra po­ste­pe­no se osi­pa­la. Ne­ka­da­šnji ka­pi­ten Sla­vi­ša Ra­do­va­no­vić oti­šao je u No­vi Sad i po­stao od­li­čan fud­ba­lski su­di­ja, dok se stre­lac po­be­do­no­snog go­la pro­tiv „Spar­ta­ka“ Ba­ne Ku­zmi­nac, po­sve­tio fa­kul­te­tu i ra­du u svo­joj stru­ci. Iz tog vre­me­na, osta­la su Pe­gi­na le­pa se­ća­nja na go­sto­va­nje „Par­ti­za­na“ u je­sen 1998. go­di­ne. Bi­lo je to na se­dam­de­se­to­go­di­šnji ju­bi­lej po­sto­ja­nja klu­ba. Naj­bo­lji pr­vo­tim­ci Be­o­gra­đa­na pred­vo­đe­ni mla­đim Bje­ko­vi­ćem, Kr­sta­ji­ćem, Tro­bo­kom i Du­lja­jem bi­li su bo­lji mi­ni­mal­nim re­zul­ta­tom 1:2 a do­ma­ćin je pru­žio do­sto­jan ot­por.

Na na­go­vor svo­jih tre­ne­ra Ba­ri­ća i Her­ce­ga 2003. go­di­ne Pe­ga ula­zi u kon­ku­ren­ci­ju za tre­ner­sku li­cen­cu, do­biv­ši pri­li­ku da i sam vo­di ta­len­to­va­nu ge­ne­ra­ci­ju la­ća­rač­kih kli­na­ca pred­vo­đe­nu pro­ve­re­nim i do­ka­za­nim igra­či­ma To­mi­sla­vom Tre­bov­cem i da­na­šnjim Su­per­li­ga­šem Go­ra­nom An­to­ni­ćem. U LSK – u je pro­šao raz­ne po­slo­ve i funk­ci­je, uklju­ču­ju­ći i po­zi­ci­ju pr­vog čo­ve­ka klu­ba. Kao tre­ner ra­dio je iz­ve­sno vre­me van svog me­sta u No­ća­ju i Le­ži­mi­ru, a od le­tos je na klu­pi La­ća­ra­ca sa za­dat­kom da po­kre­ne no­vu fud­bal­sku pri­ču i do­pri­ne­se po­vrat­ku u vi­še tak­mi­čar­ske ran­go­ve.

D. Mo­star­lić