MRTAV UGAO

A sada – ono pravo

Završila se i ta formalnost – učešće naše reprezentacije na Svetskom prvenstvu. I stvarno, kada se sad osvrnemo iza sebe, nastup naših momaka u Kataru je ličio na čistu formalnost. Popunili smo mesto koje je nedostajalo. Kao na malom fudbalu kada fali još jedan. Barem da stane na gol.

Pisao sam prošle nedelje o tome kako treba sačekati sa kritikama i stati iza naše selekcije barem dok se ne završi njihov nastup na turniru. Bili smo u igri za prolaz dalje sve do poslednjeg meča, iako ono što smo pokazali do tada uopšte nije obećavalo. Nadali smo se svi da će momci zbiti redove i biti najbolji kada je to najpotrebnije. U to nas je uveravao i selektor Dragan Stojković jer, kako kaže, Srbi i ne znaju drugačije. Kanda se malo zajebao u proceni. A i mi zajedno s njim.

Sada kada je sve gotovo za srpsku reprezentaciju na Mundijalu, kada su se glave ohladile, mogu se polako svoditi računi. Nije ovaj neuspeh nikakvo iznenađenje. Na to smo barem navikli poslednjih 20 godina. Ostaje onaj gorak ukus i prazan osećaj posle kolektivnog ludila i euforije koja je ispratila našu ekspediciju u Katar. Po ko zna koji put nacija je razočarana. Onaj ko je mogao da svede svoja očekivanja na minimum, dobro je prošao. Ali takvih je malo.

Jasno je da su igrači najmanje krivi za brodolom koji je zadesio naš brod još dok je uplovljavao u katarsku luku. Oni su profesionalci i daju svoj maksimum, nemojmo se zavaravati. To što je njihov maksimum pretposlednje mesto u konkurenciji od 32 ekipe, to je već druga strana medalje. Sa turnira su nas ispratile neke čudesne brojke. Jedino je Kostarika primila manje golova od nas. Podatak koji zvuči jezivo uzevši u obzir činjenicu da su na samo jednom meču od Španaca primili sedam komada. Još jezivije zvuči podatak da je naš golman bio najistaknutiji pojedinac u ekipi.

Veliki deo odgovornosti pada na srpskog selektora. Katastrofalno je vodio ekipu na sve tri utakmice. Jedno je nadmetanje sa nekim tamo Skandinavcima u Ligi nacija, a drugo je nastup na ovako velikom i značajnom događaju. To je Piksi morao da zna. Otići na Svetsko bez ijednog krštenog beka je prava ludost. Bilo je tužno gledati naša tri štopera koja su ostavljena na vetrometini prilikom svakog ozbiljnijeg napada protivničke ekipe. Svi rivali su znali gde smo najtanji  i to su koristili.

Pokušao je naš selektor da se vadi izgovorima da igrači nisu bili zdravi i spremni da daju maksimum. Neverovatno je da od 26 igrača ne možeš da izabereš 11 koji će da istrče na teren i poginu jedan za drugog. Uostalom, kako to da baš Srbi trče po terenu kao da nose džak cementa na ramenu? Šta im se to desilo pa su naprasno izgubili snagu došavši u Katar? I to u jeku sezone. Neobjašnjivo.

Naravno, činjenica da već 20 godina ne možemo da se osolimo na velikim takmičenjima znači samo jedno – da nam je fudbal u banani. Možda je ključni problem to što je naša selekcija jedina otišla na Svetsko prvenstvo bez predsednika Fudbalskog saveza. Ako neko misli da na ovako važno i veliko takmičenje možeš otići tek tako, grdno se vara. Iza svega mora da stoji ozbiljna organizacija i logistika. Nije u Katar otišao samo Piksi sa svojim igračima. Potrebna je uigrana ekipa kako na terenu, tako i van njega.

A šta smo mi uradili? Koliko sam ja razumeo, zakupili smo hotel da bi tamo pravili bahanalije. Igrači, stručni štab, pomoćno osoblje, sve za ženama i ko zna još kim. U najmanju ruku neozbiljno. Možda su mislili da će nam takva opuštena atmosfera prijati. Ozbiljan je ovo događaj da bi se ovako zajebavali.

Nisu žene krive. Niti su one uzrok neuspeha naše selekcije. Ali u ovakvim vanrednim okolnostima, neki red mora da se zna. Ekipi je potreban mir, fokus i trening. Jednom rečju – karantin. Jedino tako možeš izaći na teren i misliti samo o fudbalu. Barem tih mesec dana.

U svakom slučaju, afere su neizostavni deo svakog nastupa naše reprezentacije na Svetskom prvenstvu. Ni ovoga puta ih nije manjkalo. Ako sam dobro shvatio, u nekom momentu se desila luda žurka na kojoj je hvatao ko je koga stigao. Epilog – tuča i obeščašćena žena jednog našeg fudbalera.

Videlo se po Piksijevim nastupima pred kamerama da nešto debelo ne štima u ekipi. Otuda i ona kafanska tuča protiv Kameruna, gde jedva izvukosmo živu glavu. Na kraju, vađenje protiv Švajcarske. Pa ne ide to lako. Suviše je to ozbiljna ekipa da bi dopustila kiks i poraz od selekcije koja, realno, ne zna gde udara.

I šta nam sada ostaje? Da uživamo u finišu Svetskog prvenstva. Nastup naših momaka će se već nekako zaboraviti. A onda – ponovo loženje. Takvi smo, jebiga.