MALO IZOŠTRENO

Službeno i osveštano lice

Jedan je snimao, drugi je mahao profesorki zelenom krpom ispred očiju, a treći je snažno izvukao stolicu ispod nje. Ovaj drugi ju je čak i blago ošinuo zelenom krpom po licu da bi joj pažnja sasvim popustila. Poslužio se trikom toreadora koji maše crvenim platnom ispred očiju bika kome će sekund kasnije zadati mačem ubod u vrat. Umesto uboda, njegov drugar je samo izvukao stolicu da bi profesorka samo ponižavajuće, da zanemarimo verovatno povređivanje, pala na pod. I sve to uz tonsku podlogu od veselog smeha u učionici.

Poduhvat vredan najboljeg bukvara za mlade sataniste.

Zgranuta srpska javnost nepodeljeno je osudila postupak trojice učenika Tehničke škole u Trsteniku, kao što je i red da se učini. Kao što je i red, na medijsku scenu su stupili pedagozi, psiholozi i druge specijalnosti kojima je opremljen naš obrazovni sistem. Jedni su odmah našli da je, gle čuda, popustilo porodično vaspitanje dece, drugi da su zakonom utvrđene kaznene mere neodgovarajuće, treći su podsetili da zakonodavac već petnaest godina odlaže da prosvetne radnike ozakoni kao službena lica. Razume se, i prosvetni sindikati rekli su svoje: iz razumevanja problema nikako se ne može isključiti ponižavajući ekonomski položaj prosvetnih radnika.

Razume se, lako je i odobriti svaki od zapaženih uzorka, i relativizovati ga. Nama se čini da je veoma zanimljiv komentar na jednoj društvenoj mreži o ekonomskom položaju prosvetnih radnika: „Moj matori zarađuje mnogo manje, ali mi ne pada na pamet da ga sramotim.” Jednako je zanimljiv i komentar o „službenim licima” na istoj društvenoj mreži, koji ukazuje da običan čovek sluti koliko smo daleko od razumevanja suštine: „Jebiga, brate, i murija je službeno lice pa je tuku.”

Ove komentare, razume se, ne navodimo radi relativizacije slabog ekonomskog položaja prosvetnih radnika i slabo osmišljene sanckione politike u obrazovanju, već s toga što su oni živ dokaz da u narodu zdrav razum nije ispario i da se država, ako hoće, može uhvatiti za njega.

Kalendar sličnih događaja koji su svojevremeno dobili veliku medijsku pažnju nije pokrenuo državu i društvo na akciju, iako je redovno na funkciji zatečeni ministar to najavljivao. Na primer, juna 2009. u Srednjoj školi „Nikola Tesla” u Sremskoj Mitrovici učenik je pljuvao i tukao profesorku pred uključenom kamerom smartfona. Opet meseca juna, ali 2012. godine, u Gimnaziji „Jovan Skrelić”  u Vladičinom Hanu učenik je udario nogom profesorku i polomio joj kuk i nadlakticu. Decembra 2016. u Tehničkoj školi u Mladenovcu učenik je, za opkladu od 30 evra, ošamario profesorku i prošao bez ikakve kazne jer ga je otac, po zanimanju policajac, trenutno preveo u drugu školu. Marta 2017. u Ekonomskoj školi u Kuršumliji učenik je udario profesorku po ruci da bi joj izbio torbu i bacio je kroz prozor. Kalandar mnogobrojnih zataškanih zataškanih slučajeva još je opširniji, bezmalo kao i kalendar sve češćeg međuučeničkog nasilja, sa elementima ponižavanja i iživljavanja nad žrtvom. Godine 2012. učenik Aleksa Janković iz niške Osnovne škole „Sreten Mladenović Mika” izvršio je samoubistvo jer ga ni škola ni policija ni roditelji nisu zaštitili od stalnog maltretiranja u školi. Skoro je ironično što je pravda namirena odlukom prekršajnog suda u Nišu da škola za maltretiranje koje je dečaka oteralo u samoubistvo plati kaznu od 500.000, a direktorka 50.000 dinara.

U srpskoj tradiciji su učitelji, da upotrebimo divno i neprihvaćeno zajedničko ime za sve prosvetne radnike, bili više nego „službena lica”, bili su osveštana lica. Status „službenog lica” biće kukavna zamena za status osveštanog lica, i neće predstavljati nikakvu prepreku za nasilje delikventskog satanizma, rođenog  čeda neoliberalnog poretka vrednosti, u kome čak i fašizam ima pravo građanstva.

Sada je u prvom planu satanističko ponižavanje profesorke u Trsteniku, pa naša opšta i razumljiva preneraženost više i ne spominje pokojnog Aleksu Jankovića. On nije mogao da bude „službeno lice”, kao što to danas ne mogu, jer je to nepodesno i besmisleno,  da budu ni nebrojeni dečaci i devojčice kojima je život gorak i često nepodnošljiv zbog satanističkog iživljavanja njihovih vršnjaka. Hipotetički možemo da proglasimo „službenim licem” svakog nezaštićeno biće u Srbiji, svako dete i svaku staricu,  ali ćemo, u poretku neoliberalnih vrednosti kojima smo se kao zajednica zaputili, od njih načiniti samo izazovnije i privlačnije mete nego što su sada.