LSK I LSK-ovci – OTRGNUTO OD ZABORAVA (1): GORAN STANIĆ

Najbrže levo krilo LSK-a

Goran Stanić (58) ostao je upamćen kao najbrže levo krilo LSK-a. Njegova igračka karijera počela je 1982. godine. Za razliku od mnogih LSK-ovih prvotimaca, Stanić nije dugo igrao u podmlatku. Već posle jedne polusezone odigrane za podmladak, počeo je da igra u prvom timu. A kako je sam u svojoj ispovesti za M novine priznao, u ranim dečačkim danima i nije baš hteo da igra fudbal. Odrastao je u Laćarku u Ulici Nikole Tesle, a blizina Save je nekako diktirala i interesovanja, kupanje, pecanje … fudbal nije bio visoko rangiran. Mada, pikanje lopte bilo je zajednički imenitelj generacijama dečaka koje su u Laćarku odrastale sedamdesetih i početkom osamdesetih godina.

Kažu da je talenat kao voda, uvek pronađe pravi put. Tako je bilo i sa Goranom Stanićem. Iako pomalo rezervisan prema fudbalu, Stanić je ipak zaigrao za prvi tim LSK-a i to u godinama kada nije bilo lako postati prvotimac laćaračkih „zeleno – belih“. Očigledno da njegov talenat nije ostao neprimećen.

– Kao dete nisam hteo da igram fudbal, imali smo mi ovde druge zanimacije. Jednom sam otišao na LSK-ovo igralište, ali mi se nešto nije svidelo… Drugi put me je odveo komšija Jovica Joja Drobac (odličan LSK-ov fudbaler, prim. aut.), ali tada sam već imao sedamnaest i po godina, tako da sam za podmladak odigrao jednu polusezonu i odmah prešao u prvi tim. Sa mnom je tad ušao i Lale Vuletić. Bila je to 82-83. godina, a u LSK-u su igrali  Vlada Malbašić, Ivica Gombar, Dušan Duduš Petković, i ostali odlični fudbaleri pored kojih se nije lako moglo ući u prvi tim. U početku sam ponekad ulazio u prvi tim, jer nisam mogao od njih trojice, to su bili super igrači, sjajna LSK-ova generacija, kaže Stanić i dodaje da je standardni prvotimac postao posle godinu dana.

Svi Stanići na utakmici a pilića nema …

Svi u porodici Stanić su bili vezani za LSK, a LSK-ove utakmice su bile događaj.

– Drugo je to vreme bilo, nije bilo televizora, telefona … LSK-ove utakmice su bile događaj za celo selo. Moj matori je išao na svako gostovanje. Imali smo jedan autobus samo za navijače. I evo šta se desi, moja sestra Goca prodaje ulaznice, ja igram, tata Živojin je redar, a mama je spremala i prala dresove.  I nedeljom smo svi na utakmici, nikog nema kod kuće. I onda dođu lopovi i pokradu nam piliće iz dvorišta, priseća se uz smeh Goran Stanić.

Stanić je igrao na poziciji levog krila. Poznavaoci fudbala, oni verni LSK-ovi navijači koji su tih godina pratili svaku utakmicu i kod kuće i u gostima kažu da je bio dobar tehničar. Imao je odličan centaršut, ali mogao je bez problema da igra i „jedan na jedan“, dobar dribler i izuzetno brz, jednom rečju kompletan igrač kakvog se danas ne bi odrekao ni jedan prvoligaški klub.

– U moje vreme LSK je igrao u Sremskoj ligi, posle je to bila Novosadsko – sremska, u svakom slučaju jak rang. Indeks, Kabel to su bili ti klubovi, skoro cela Vojvodina. Moja generacija je igrala u Kupu sa subotičkim Spartakom, ali ja tada nisam igrao, bio sam u vojsci. Srema smo pobeđivali redovno, seća se Stanić.

Tih osamdesetih godina bila je privilegija igrati za LSK. Konkurencija je bila opasna, rang jak, a tribine u centru Laćarka pune. Onda su došle ratne devedesete i fudbal i LSK su podelili sudbinu celog društva i države.

Ipak, prisećajući se onih lepih trenutaka i dana provedenih u LSK-u Stanić kaže da je najduže igrao sa golmanom Panićem, Draganom Vetmićem, Božom Vukolićem, Ivicom Gombarom, Vojom Divljakom. Bio je tu i Čeda Lužajić, Dragan Hajdu Lajčika … i mnogi drugi.

Što se trenera tiče, mnogi su se promenili za vreme Stanićeve skoro desetogodišnje karijere.

– Bili su mi treneri Đorđe Milanković, Miroslav Balašćak, Gojko Petropoljac Đusa, Bogdan Radivojev Džeger. Branko Herceg Masak je bio kratko. Kad je prestao da igra i Dragan Jovanović mi je bio trener. Svi su oni bili dobri, ali nekako sam sa Balašćakom najbolje sarađivao. Sećam se kad je Džeger devedesetih godina došao, tad nije bilo ničeg, igrači se osuli, napustili, ona bio mlad, lud, pun entuzijazma, niko ga nije ni plaćao,  i začudo u svom tom rasulu dobro smo igrali, kaže Stanić i dodaje da je LSK uvek imao i svoje doktore, Božu Bednara i Nemanju Ljubišića Pocu.

Udri … polivaj …

Kao i svaki igrač u navali, Stanić je u karijeri imao gadnih okršaja sa protivničkim odbrambenim igračima. Na pitanje kakvi su bili susreti sa protivničkim bekovima kratko odgovara:

– Krvavi, ne pamtim.

Dalje kaže da je kod kuće bilo tako – tako, ali na strani je znalo da bude baš nezgodno.

– Odrede jednog za mene i jednog za Ivicu Gombara, a oni samo „polivaju“. Ne možeš ti tu ni pobeći. Kod kuće još i nekako, ali na strani, istuku te samo tako. Pljuvali su me, gađali, svašta je bilo, kaže Stanić i dodaje da se tada igralo oštrije.

Što se tiče samog kluba Stanić kaže da je LSK uvek vodio računa o svojim igračima. Naročito dok je predsednik kluba bio Boško Ninković.

– Putovalo se, išlo se na pripreme, bilo publike na tribinama, ženske naročito, naglašava kroz smeh naš sagovornik i dodaje da se vodilo računa o fudbalerima.

– Uvek su se trudili da pomognu i oko zaposlenja, škole, popravljanja ocene … Mnogo sam proputovao kao igrač LSK-a, a prvi viski u životu sam popio kod Boška Ninkovića u Komori. Bio je to čovek od uticaja i mnogo je značio za klub, kaže Stanić.

To je bilo LSK-ovo zlatno doba, kada su svi hteli u LSK, i Laćarci i Mitrovčani. Kako kaže Stanić, svi su srljali u LSK.

– Kad sam kao mlad ušao u prvi tim još su igrali Marinko Divljak i Branislav Pejnović Pene, a kad sam završio imao sam 35 godina, a sa mnom su igrali klinci od 18 godina. I već na kraju karijere me zvao Dragan Jovanović da nastavim, ali nisam više hteo. Igrao sam i sa Milanom Babićem, Belim Pejovićem, Jovicom Polovinom. Bilo je iz Manđelosa njih šest – sedam, i svi su bili dobri, iz Mitrovice su igrali Cuka, Keza policajac … Bilo je pitanje prestiža igrati za LSK, završava svoju priču najbrže LSK-ovo levo krilo, Goran Stanić.

I na kraju treba reći da je uspešan LSK-ov igrač i u privatnom životu bio uspešan. Porodica Stanić je skladna, Goran sa suprugom Elizabetom (Betom) ima ćerku Jelenu i sina Predraga. Jelena je uspešna preduzetnica u Novom Sadu, a sin Predrag i njegova supruga Danijela u januaru očekuju prinovu.

S. Ćosić