ČETKE & METLE

Sao­bra­ćaj­ni špic u Beo­gra­du, ’vata­nje kri­vi­ne i pasto­ra­la na srp­ski način

Gra­do­na­čel­nik Beo­gra­da Alek­san­dar Šapić rekao je da će pri­o­ri­tet tokom njego­vog man­da­ta biti da Beo­grad bude „šam­pi­on u svim obla­sti­ma“, što je sasvim u redu. Šapić, i sam šam­pi­on i istak­nu­ti repre­zen­ta­ti­vac u vater­po­lu, ne pri­sta­je na manje. I ne tre­ba. Šam­pi­on­ski će se uhva­ti­ti u koštac sa zaga­đe­njem vazdu­ha u našoj pre­sto­ni­ci, a kao jed­nu od mera pred­la­že da se u sao­bra­ćaj­nom špi­cu zabra­ni da se u vozi­lu nala­zi samo jed­na oso­ba. Ne znam da li ima­te pred­sta­vu kako izgle­da Beo­grad u sao­bra­ćaj­nom špi­cu, vero­vat­no vam se bar jed­nom dogo­di­lo da se nađe­te u top paklu. I ne daj bože da se neko sa nekim čvrk­ne, eto kolap­sa i eto više­sat­nog zasto­ja. To su čari vele­gra­da kroz koji je lepo s vre­me­na na vre­me pro­ći, ali koli­ko je lepo žive­ti … Mada, kad pomi­slim koli­ko se sil­nog sve­ta dose­li­lo u Beo­grad, čisto sum­njam da je sve baš tako loše. Otkud se nisu pre­va­ri­li pa oti­šli u Srp­sku Crnju ili Belu Palan­ku, na pri­mer? Nego se sja­ti­li u Beo­grad, u taj eks­pres lonac gde ni vra­ba­ca više nema i gde samo oni naj­ži­la­vi­ji mogu da pre­ži­ve. Da, nije nego! Eno je Bela Palan­ka, pusta i čista, da dišeš do mile volje. Ali, Srbi­ma nije do disa­nja, oči­gled­no. Ima stva­ri koje se više cene od čistog vazdu­ha. To oko čistog vazdu­ha mi malo pre­te­ru­je­mo. Nije Beo­grad ni naj­ve­ći ni naj­za­ga­đe­ni­ji grad na pla­ne­ti. Ima ih koli­ko ti duša ište, a opet ljudi vole da žive u gra­du. Baš, baš. Tako da nismo ništa poseb­no kad je ta stvar u pita­nju. Svu­da je manje – više slič­no.

To što je šam­pi­on Šapić smi­slio, ne znam kako će da može. For­mal­no prav­no, nije pro­blem, jed­na grad­ska odlu­ka i to je sve. Ali u prak­si i živo­tu možda bude malo povu­ci – poteg­ni. Šapić je rekao da „uko­li­ko želi­mo čist vazduh mora­mo svi biti sprem­ni na žrtvu“. E, u tom grmu leži zeka. A zeka zna da bude nepred­vi­div. Koli­ko smo mi zai­sta sprem­ni na dobro­volj­nu žrtvu, gene­ral­no gle­da­no? Koli­ki nam je ste­pen empa­ti­je i čega smo sprem­ni da se odrek­ne­mo za opšte dobro. Lič­no mislim, za opšte dobro, ničeg. Sprem­ni smo da se odri­če­mo za svo­ju decu, za svo­ju kuću i poro­di­cu, ali za dru­ge? Nisam sigur­na. Ali, dobro, haj­de i da pret­po­sta­vi­mo da će dobar deo ljudi biti spre­man na žrtvu, koli­ko je to pro­ce­nat, stvar­no ne znam. I kre­nu­će da se pri­dr­ža­va­ju novih pra­vi­la igre sve dok ne vide da se tu ’vata kri­vi­na na sva­kom ćošku. Jer ovde je ’vata­nje kri­vi­ne nešto kao naci­o­nal­ni sport i dokaz vispre­no­sti i dru­štve­nog uti­ca­ja, kao vidi kako mi se može jer sam ja neko, mogu da se par­ki­ram gde hoću, mogu da tut­njim kom­ši­ji iznad gla­ve dokle hoću, mogu i volim. Baš volim da budem neko. A obi­čan svet, koji nije neko, sasvim dobro raz­u­me tu igru, pa te koji su neko zao­bi­la­zi u širo­kom luku. I obi­čan svet dobro zna da mi među sobom i pred orga­ni­ma gonje­nja ni slu­čaj­no nismo jed­na­ki. Među­tim, obič­nog sve­ta je mno­go više od onih koji su neko, pa taj svet ide na kvan­ti­tet. Ovi koji su neko, ’vata­ju na sna­gu, a mi osta­li na masov­nost. I tako ode sve u tri lepe. I baš da vidim kako će ovi­ma što su neko i voze ove nabu­dže­ne džipo­ve da zabra­ne da se solo švrć­ka­ju u sao­bra­ća­nom špi­cu? Njih ne hva­ta­ju ni kad pri­ča­ju na mobil­ni tele­fon, dočim su našeg teh­nič­kog ured­ni­ka dobro reb­nu­li. Ali on ne vozi džipa, nego drn­da­vog pasat kara­va­na, a i ne izgle­da tako da bi neko pomi­slio da može da bude neko. Deč­ko je pri­sto­jan.

Dakle, šta smo ima­li? Ple­me­ni­tu ide­ju šam­pi­o­na gra­do­na­čel­ni­ka Beo­gra­da koja može da bude odlič­na, ali ne mora da zna­či. Ja mu želim sve naj­bo­lje i da mu uspe zami­sao. Ali, da se vra­tim na Beo­grad kao eks­pres lonac. Odno­sno ljud­sku želju i hte­nje da živi baš u tom eks­pres lon­cu. To je nešto što ni jedan Meme­do­vić na ovom sve­tu ne može da pro­me­ni. A Meme­do­vić se baš tru­di, šeta peru­šku u srp­skim vuko­je­bi­na­ma i vabi nas da se vra­ti­mo u taj čist vazduh, kru­ške osko­ru­še na sva­kom kora­ku, prvi kom­ši­ja na puško­met. Možeš da sečeš šumu, loviš i kri­vo­lo­viš, zdra­va hra­na, nema hole­ste­ro­la, ima sve­ga lepo­ga, al’ džabe. Jok more, nema povrat­ka, ko jed­nom zbri­še odan­de gde medved nosi poštu, taj se maj­ci tamo više ne vra­ća. Pa makar mu zabra­ni­li da bude sam u koli­ma u sao­bra­ćaj­nom špi­cu. Pove­šće dete, taštu, sva­sti­ku. Sna­ći će se već neka­ko. Sve je bolje od idi­le i pasto­ra­la na srp­ski način.

Ovde je ’vata­nje kri­vi­ne nešto kao naci­o­nal­ni sport i dokaz vispre­no­sti i dru­štve­nog uti­ca­ja, kao vidi kako mi se može, jer sam ja neko, mogu da se par­ki­ram gde hoću, mogu da tut­njim kom­ši­ji iznad gla­ve dokle hoću, mogu i volim. Baš volim da budem neko. A obi­čan svet, koji nije neko, sasvim dobro raz­u­me tu igru, pa te koji su neko zao­bi­la­zi u širo­kom luku