SADA & OVDE

Prijateljstvo zanat najstariji

„Pred drugom kućom opet pripovedali o Rusima. Jedan pripoveda kako su Rusi najveće carstvo, i kako sa svakim ratuju i svakoga tuku u ratu; a bog im pomaže jer drže sve poste, pa poste i na sami drugi dan Božića, ako se, to jest, strefi da padne u sredu ili u petak. Dok je leto, oni hoće nešto i da otrpe, pa ćute, ali tuve sve, i čekaju zimu, jer su, kažu, leti mlitavi, a kad zasvira severac i zaokupi mećava, a njima tek onda dođe prava njihova snaga, pa se onda njihov car samo prekrsti sa tri prsta k’o i mi, pa baci kapu od sebe, pa zapita druge careve od druge vere (jer on je srpske vere): »Ko ’oće da se bijemo? Evo, tu sam, nek mi izađe!« A oni ćute k’o miševi“

(Stevan Sremac, „Pop Ćira i pop Spira“)

U poslednjoj deceniji 19. veka Sremac je napisao svoj čuveni roman i u njemu ovu crticu o odnosu pravoslavnog, srpskog stanovništva Austro – ugarske monarhije prema Rusima i ruskom carstvu. Od tada, do danas malo se (ili gotovo ništa), toga promenilo. I danas, iako Srbi odavno imaju svoju državu, gledaju u Moskvu kao svetionik prijateljstva i bratske pomoći. S pravom? Ako ćemo po istorijskim činjenicama, a od toga ovde beže k’o đavo od krsta, i nije baš tako. Zaboravlja se ono što je bilo pre 20-30 godina, ali se zato sasvim sigurno ništa ne zna o daljoj prošlosti. Dakle, zaborav i neznanje, te dve stvari nepogrešivo garantuju pogrešne odluke. Uvek i bez dileme.

Ali, kad si mali, slab i nesrećan, prija ti da ti neko jači bude drugar. Pa kad neko hoće da te maltretira ti se sakriješ iza velikog drugara i niko ti ništa ne sme, do sledeće prilike, naravno. Recimo tvoj drugar Bole hoće ponekad da ti pomogne i nevaljalim drugarima Miki i Žiki ponekad, kad mu štima, pokaže mišiće. Znaš ti dobro da su Bole, Mika i Žika bolji drugari među sobom, iz istog su kraja, istih su godina, sličnog materijalnog stanja, i da se bolje razumeju nego ti i Bole, ali šta mari, kad dođe stani pani, ti s ponosom kažeš „Bole je moj drug“. Bole je, znaš ti to bar intuitivno, tebe branio samo kad je njemu to išlo u račun, i mnogo puta te je ostavio na cedilu, ali tako mali, slab i nesrećan, nemaš drugog izbora. Bar ti tako misliš. Ne pada ti na pamet da bi i Mika i Žika isto tako radili, kad bi im pružio priliku. Isto bi te branili kad njima to ide u račun i isto bi te tako ostavljali na cedilu. Nema razlike, ali ti se ponosiš Boletom, drugarom. I dobro. Tvoj izbor, tvoja stvar, jeste malo čudno, ali u ljubavi nema logike. A ti dobrim delom svoga srca voliš Boleta, baš ga voliš. I praštaš i opet voliš. Jer, ume Bole da bude i velikodušan, retko i selektivno doduše. Bole sve to nešto ispod žita, a i ti voliš ispod žita, pa se tako nekako nađoste u čvrstom zagrljaju. Mika i Žika češće dreše kesu, znaš ti to, ali šta vredi, Boletova krajcara ko Mikina forinta. A ni te krajcare nekad nema. Al’ Mika i Žika se prave važni, a ti ne voliš kad se neko pravi važan i kad ti gura prst u oko. Šta Miku i Žiku briga da li si se ti umio i oprao zube? A oni samo drobe, te ovo moraš ovako, te ono onako, i sve je to za tvoje dobro, međutim, ne voliš ti kad ti neko drži predavanja. Jesi mali, slab i nesrećan, al’ si ponosit, brate.

I sve je to dobro išlo, dok se jednog dana Bole nije smak’o. Da l’ je imao situaciju na poslu, da l’ ga je žena iznervirala, il’ se opio, k’o će ga znati. Tek, promenio se. I to na gore. Počeo da se tuče po komšiluku i uopšte da pravi razne gluposti i ucenjuje. I to tebe, starog drugara. Ko bi se tome nadao? Bole ko kabadahija neki, boga ti. I šta ćeš sad? Ne smeš ni da zucneš „Bole je moj drug“, zato što će te Mika i Žika automatski po labrnji. A ako ne zucneš, već vidiš nekako da bi te i Bole mogao po labrnji, a to nije ni drugarski ni čovečanski. Međutim, ne možeš ti dopreti do Boleta, on budalesa i nije onaj stari. Kad će ponovo biti, ko će ga znati. Imaš utisak da nikad više.

I šta sad? Pa ništa, kad si mali, slab i nesrećan, obično tako prođeš. Bole, Mika i Žika će se već nekako sporazumeti… Znaju ono jedan drugog.