MALO IZOŠTRENO

Nerviranje sopstvenih glasača

Iz tihog uživanja poslaničke apanaže, sa 158. mesta nove poslaničke liste SNS – a, izronio je u prvi plan u javnosti  Dragan Šormaz. Pošto je malo verovatno da će, uprkos pomeranju na listi zbog odlaska favorizovanih kadrova na vladine funkcije, upasti u novi sastav parlamenta Šormaz preko medija sebe već predlaže na fankcije u izvršnoj vlasti.

U budućoj vladi, kaže, treba da se nađu samo oni koji su za sankcije Rusiji, nacionalizaciju NIS – a, hitnu isporuku vojne pomoći Ukrajini, proterivanje 90 odsto osoblja Ambasade Rusije u Beogradu i za zatvaranje „ruskog špijunskog centra” u Nišu.

Dodaje još da svako ko ulazi u vladu mora da potpiše izjavu da će raditi na što skorijem učlanjenju Srbije u EU i NATO. Kad je reč o vojnoj pomoći Ukrajini, Šormaz pojašnjava da napadnutoj prijateljskoj državi treba pokloniti sve migove 29, sve tenkove T72 i sve rusko oružje koje Srbija ima, a sama će kupiti bolje i savremenije.

Svoj program u budućoj vladi, Šormaz je objavio na „Tviteru“, a tempirao je da to bude pre sledećeg obraćanja predsednika Vučića javnosti. Nije, razume se, pojasnio da li time preporučuje sebe Vučiću za ulazak u vladu ili se preporučuje nekom drugom za nekakve buduće poslove na ruskom frontu.

Obe strane su ga baš dobro čule, i trebalo bi da mu uspe bar na jednoj od njih.

Predsednik Vučić je tokom proteklog mandata nebrojeno puta sa ponosom govorio o oporavku Vojske Srbije i podizanju njene borbene sposobnosti baš zahvaljujući vojno –tehničkoj saradnji sa Rusijom. Pritom, nije propuštao da osudi razoružavanje Vojske Srbije posle 2000. godine.

Šormaz, međutim, bagateliše upravo sredstva koja su podigla borbenu sposobnost Vojske Srbije i strasno preporučuje da se Vojska Srbije vrati razoružavanju i potraži sigurnost u zapadnom savezu.

Poslanik SNS – a u dva saziva i kandidat za poslanika po treći put bagateliše jedan od temelja popularnosti Aleksandra Vučića.

Nije nikakva tajna da je Vučić na svoju štetu bolećiv pri odmeravanju odgovornosti svojih ljudi za neusklađenost njihovih javnih nastupa sa državnom politikom. On čak rado ističe da SNS nije stranka istomišljenika već slobodnomislećih ljudi.

Šormaz, međutim, ide izvan okvira različitosti mišljenja u jednoj stranci, odbacuje njenu politiku vojne neutralnosti, a ipak ga niko iz stranke ne upozorava javno da to nije njena politika.

U tabloidnim televizijskim analizama ne uspevaju da ga slome ni činjenicama bombardovanja Srbije i otkidanja  njene južne pokrajine, ni pokušajima da se Srbiji natovari odgovornost za zločin u Srebrenici.

Spočitavaju mu da je i stara Jugoslavija, ona starija od Brozove, bila je prozapadno orjentisana, ali to nije sprečilo ni genocid u Jasenovcu, ni masovne pokolje Srba na Kozari i u Podrinju, na primer. To nije sprečilo ni Hrvate, ni Bošnjake da pod okriljem nemačke okupacione sile počine i samim Nemcima teško shvatljive zločine. Srbi, govore mu, verovatno ništa ne bi postigli time što bi se našli u NATO paktu zajedno sa Hrvatima, Bošnjacima i Šiptarima. Istorija nas uči da NATO poznaje unuturnje sukobe i ne meša se u njih.

Šormaz kao slučaj, može se objasniti samo na dva načina. Ili uživa jaku zaštitu spolja pa može da kontrira državnoj politici Srbije ili koristi predsednikovu bolećivost prema ljudima koji su jednom valjali njegovoj stranci pa može da nervira glasače koji su glasajući za svoju opciju glasali i za njegovu.