MALO IZOŠTRENO

Lideri sa posebnim potrebama

Vođe srpske opozicije uglavnom su već bili na vlasti u Srbiji. Ima mišljenja da ne bi ni bili bez zapadnjačkog pritiska na Srbiju, bez okrivljivanja Srbije za građanski rat, bez hermetičkih ekonomskih sankcija devedesetih godina i, na kraju, bez bombardovanja Srbije 1999. godine.

Da li bi u Srbiji bilo opozicije i da li bi se ona dokopala vlasti bez ove zapadnjačke kriminalne i necivilizacijske podrške?

Deluje prirodno da bi je bilo i da bi ona čak uzela vlast od Miloševića. Međutim, ona koja bi mogla da na prirodan način uzme vlast od Miloševića ne bi nužno bila po volji Zapada.

Stoga je Zapad kroz opisanu „pozitivnu diskriminaciju” doveo na vlast opoziciju kakvu je želeo. Napred pobrojanim vidovima pritiska preduhitren je prirodni proces razvoja demokratije i izabran put ustiločavanja vlasti u Srbiji.

Ustoličeni su za dvanaest godina vlasti pokazali mnogo više veštine u demontiranju zatečenog privrednog i finansijskog sistema nego u stvaranju novog, pa opoziciji oko Nikolića i Vučića nije bilo teško da ih 2012. smeni sa vlasti.

Isti lideri koji su 2000. godine iskoristili blagodeti zapadnjačke „pozitivne diskriminacije” traže da se Vučić, poput Miloševića, onemogući da učestvuje u političkoj utakmici i da se na taj način ujednače šanse učesnika na prolećnim izborima.

Jedna od najviših vrednosti civilizacije je u zaštiti slabijih kroz tzv. pozitivnu diskriminaciju društvenih grupa sa posebnim potrebama. Od Hrista pa na ovamo, kulture su manje – više saglasne po pitanju obuhvata društvenih grupa za solidarnost i milosrđe, odnosno za pozitivnu diskriminaciju, kako danas imenujemo ovo civilizacijsko dostignuće. I, da nije zapadnjačkog naprednog stavljanja na agendu pozitivne diskriminacije homoseksualnih i transrodnih grupa, saglasnost kultura o pozitivnoj diskriminaciji bila bi potpuna ili bi se vaspitnim merama na tvrdokornim nacijama ta saglasnost polako osvajala.

Mislite da je sve tako jednostavno? Stvar se komplikuje proširivanjem agende pozitivne diskriminacije na politički život. Razume se, preko one nužne pozitivne diskriminacije u slučaju političkog predstavljanja manjinskih naroda, oko koga, bar načelno, vlada međunarodna saglasnost.

Naime, sa Zapada se preko nevladinih organizacija ispostavlja Srbiji zahtev da se čak i politički programi obuhvate pozitivnom diskriminacijom. Da se popularnom narodnjačkom lideru veže jedna ruka pre ulaska u izborni politički ring i da se na taj način obezbedi ravnopravna borba. Tako bi, otprilike, trebalo da se postupa sve dok nosioci ciljne ideje ne prohodaju svojim nogama.

Problem je u tome što su ovi poželjni lideri, zahvaljujući merama pozitivne diskriminacije u vidu bombardovanja Srbije, bili već dobro prohodali pre no što su se zapetljali u neprohodnoj živici korupcije i, sapeti, popadali. Srpske glasače nemoguće je ubediti do prolećnih izbora sigurno, a za posle verovatno, da su ciljni lideri tokom deset godina naprednjačke vlasti postali bolji.

Istina, „njihova” filozofska maksima o neminovnom slabljenju institucija sa jačanjem vođe nije, sama po sebi, za bacanje. Ali, avaj, oni su bili veoma nejake vođe, ali institucije ondašnje države nisu time postale jače. Naprotiv.

U nekom boljem vremenu, sa manje neprijateljstva protiv sebe, Srbi će svakako umeti da primete trenutak kada se lider ispili u vođu i kada moć institucija počne da se nudi vođi.

Do tada će većina Srba transformaciju lidera u vođu doživljavati kao božju blagodat i biće sasvim ravnodušna prema otkriću da je manje države, što je više vođe. Za prosečnog Srbina, kome su i mir i hleb stalno ugroženi, nevažno je zašto stvar radi ako radi dobro.