04.11.2021.
Poljoprivreda

PORODICA MARKOVIĆ IZ KRALjEVACA

Koza je zlata vredna

Sve je počelo kao šala pre nekoliko godina, a danas je gajenje koza i proizvodnja kozijeg sira postala ozbiljna priča u porodici Marković iz Kraljevaca. U kući složno žive četiri generacije, ali se o kozama najviše brinu Stefan i njegova žena Kristina.

– Prvo jare sam kupio Kristini za rođendan kada je bila u drugom stanju. Onako, u šali, i da beba kasnije može da pije kozje mleko, jer sam i ja na njemu odrastao – ističe Stefan na početku razgovora.

U njihovoj i stričevoj kući su i ranije držali koze, ali mladi bračni par o njihovom gajenju ništa nije znao. Počeli su od nule i predano učili iz literature kako se hrane, o bolestima i njihovim nazivima, o tome kako se leče, a veliku glavobolju im je stvarala i papirologija.

Posle jareta, kupili su drugu, pa treću kozu, a onda pred koronu, i deset umatičenih grla, koja su bila u dosta lošem stanju. Uz veliki trud, danas u objektima imaju 26 životinja, od kojih su 20 za mužu. Odlučili su se za alpsku rasu, a među njima caruje jarac po imenu Tesla. Kristina je zadužena za pravljenje sira.

– Ja sam gradsko dete i sve mi je bilo nepoznato. Imala sam veliku pomoć moje svekrve Mire, koja me je naučila da pravim sir. Najvažnija je osnova, to mi je ona pokazala, a ja ga sada nadograđujem sa raznim dodacima, kao što su čia semenke, bosiljak, beli luk, susam, tucana ljuta paprika, bundevino seme, masline i pistaći – kaže Kristina.

Sve što proizvedu odmah prodaju, a kupci dolaze iz raznih mesta upravo zbog kvalitetnog i ukusnog sira koji prave Markovići.

– Imamo kupce iz Kraljevaca, Rume, Beograda, Novog Sada i drugih mesta. Svi koji probaju naš sir oduševe se – dodaje domaćica.

Pored sira, prodaju i mleko i surutku, za koje kažu da su lekoviti i da pomažu ljudima sa bolestima disajnih puteva, jetre i drugih, a kupuju ih i trudnice zbog kalcijuma.

Registrovali su gazdinstvo i poseduju sve sertifikate za prodaju na domaćem i inostranom tržištu. Hranu na njivi sami proizvode i životinje je dobijaju čistu, bez dodataka.

– Samo da pregrmimo ovu zimu bez kupovine deteline, s obzirom na to da je godina bila loša. Ne štedimo na hrani, koze dobijaju koliko im je potrebno da bi dale dosta mleka. Muzemo ih dva puta dnevno i od jedne dobijemo dva do tri litra. Imamo i muzilicu koja olakšava rad, ali moram reći da ja brže pomuzem od „mašine“ – kroz smeh priča Stefan.

Kažu da je rad mukotrpan i da zahteva velika odricanja, jer često kozama moraju da budu posvećeni 24 časa. Radni dan traje od pet sati ujutro do jedanaest uveče, a dogodi se, kako u šali kažu, da o kozama više brinu više nego sina Lazara.

Rade za slavu, za Božić, Uskrs i druge praznike, a morali su da zaborave i na letovanje i zimovanje. S obzirom na to da se bave i drugim poslovima, ponekad u pomoć priskoče tata Boban i deda Stepan.

– Svi naši prijatelji su bili skeptični kada smo im rekli da ćemo kupiti koze, ali sada drugačije gledaju na sve. Danas možemo da kažemo da smo savladali proizvodnju i da već sada ostvarujemo zaradu – sa zadovoljstvom kaže Stefan.

Ne samo da su vredni, nego su Markovići i humani. Stupili su u vezu i pomažu deci u jednom sirotištu u Ugandi. Za sada im šalju samo novac, a u planu je da jednoga dana, kada prođe korona, pošalju i po jedan paket sira mesečno.

Markovići napominju da je koza posebna životinja i da je zlata vredna. Njihov plan je da povećaju stado na 50 koza, a kasnije i na veći broj.

Za kraj ističu da je život na selu bolji nego u gradu i da je za njihov dosadašnji uspeh bilo potrebno strpljenje, međusobna i ljubav prema životinjama, kao i podrška porodice koju su imali.

S. Džakula

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.