05.11.2020.
Kultura

MIROLJUB VUJIČIĆ VUJA

Ovakvog slikarstva više nema

Slikar nestvarnih predela svetlosti Miroljub Vujičić Vuja započeo je svoje stvaralaštvo likovima dostojnim Danteovog „Pakla“ ili „nove figuracije“ čuvenog slikara Frensisa Bekona. Slikar izraženog polariteta na relaciji svetlost –tama, blaženstvo-užas odlučio se za svetlost, koja je preplavila njegove radove velikih dimenzija, prozračne teksture slikane na neinpregniranim i neuramljenim platnima. Započeo je od agresivnog crteža na kartonu, a završio u lelujavim, „radosnim“ simfonijama neba, van vremena i prostora. Nećemo pogrešiti, ako korene tog preobražaja budemo tražili u srednjovekovnom slikarstvu srpskih crkava i manastira, od Studenice, preko Sopoćana do Hilandara. Pripada onim umetnicima koji su pokazali da može i drugačije, a oduvek mu je najvažnije bilo da bude i ostane svoj. Kao sve u Vujinom životu, tako je i ovaj intervju tekao nekom svojom logikom, nije se svodio na odgovore na unapred pripremljena pitanja, već  na umetnikovoj potrebi da kaže nešto što nije do sada rečeno, skrene pažnju na manje poznate činjenice i isplati dug ljudima koji su ostavili trag u njegovom životu i stvaranju.

M NOVINE: O Vašem slikarstvu mnogo toga je rečeno, ali ostala je, velom tajne obavijena genealogija stvaranja, počeci i umetničko formiranje, na koje su nesumnjivo veliki uticaj imali mitrovački likovni pedagozi.

MIROLJUB VUJČIĆ VUJA: Mislim da se o nekim ljudima koji su ostavili značajan trag u likovnom i pedagoškom životu grada malo zna, da su nezasluženo ostali zanemareni. Jedan od njih je, svakako slikar Brana Joler, koji je 1936. godine učio slikarstvo, kod Jovana Bjelića u njegovoj čuvenoj beogradskoj slikarskoj radionici, prethodnici Likovne akademije, osnovanoj godinu dana kasnije. Možda je još važniji njegov doprinos u pedagoškom smislu, jer je bio jedan od najuspešnijih likovnih pedagoga, o čemu svedoči broj učenika koji su osvajali nagrade na domaćim, ali i svetskim takmičenjima, posebno bih istakao prvu nagradu u Nju Delhiju. Bio je izuzetno uspešan i u jugoslovenskim razmerama i taj domen ovog slikara mitrovačkih pejzaža ostao je manje poznat. Druga ličnost koja je ostavila pozitivan utisak na mene u tom najranijem periodu bio je likovni pedagog Miodrag Đokić, boemski tip, neženja i lepotan, čiji je brat bio slikar u Parizu. Predavao je likovno u OŠ „Slobodan Bajić Paja“, koja je, tih šezdesetih godina bila rasadnik likovnih umetnika i arhitekata. Pomenuo bih  i Šteficu Radovanov, koja je i likovni stvaralac i dobar pedagog, dobila je više nagrada za svoj rad, a između ostalih i prvu nagradu u oblasti slikarstva likovnih pedagoga Vojvodine 1986. godine. Istakao bih i istoričarku umetnosti  Emicu Milošević koja je gradila  temelje bavljenja naukom u svojoj struci.

Vaši nastavnici, bez sumnje presudno su  uticali na izbor zanimanja.

– Mitrovački slikar Brana Joler je odigrao značajnu ulogu u mojim likovnim počecima. Rano je zapazio moj talenat menjajući moju učiteljicu tokom trećeg i četvrtog razreda u Bajićevoj školi. Svoje impresije o mojim crtežima preneo je roditeljima preporučujući im da me usmere ka slikarstvu, kao životnoj profesiji. Ta ideja nije se nimalo dopala mojim roditeljima, koji su se trudili na sve načine da me odvrate od bavljenja slikarstvom.

Sticajem okolnosti upisali ste Likovnu akademiju u Zagrebu, a ne u Beogradu, gde ste rođeni i kome prirodno gravitirate.

– Nije to bilo toliko neobično u to vreme, najzad bili smo jedna država. Ljuba Ivančić, Miljenko Stančić i Krsto Hegedušić su me prepoznali kao dobrog slikara, pružili su mi poverenje, pa u četvrtoj godini akademije počinjem da radim kao asistent. Usledila je izložba diplomanata,  put u Hajdelberg i postdiplomske studije u majstorskoj radionici Krste Hegedušića, koje su trajale, čak deset semestara. Nije se lako dolazilo u njegov studio, morala su se imati neka evropska ili svetska priznanja. Mali broj studenata je mogao ispuniti te preduslove. U Beogradu je postojala slična radionica koju je vodio Petar Lubarda.

Vaš opus se grubo može podeliti na dve faze, tamno slikarstvo zamenila je simfonija svetlosti?

– Nakon Akademije usledilo je moje mračno slikarstvo. Morao sam da izbacim iz sebe posledice rata, Kozaru, streljanja, smrt prijatelja i taj period je trajao desetak godina. Još na Akademiji sam uradio sliku velikog formata, „Streljanje na mitrovačkom groblju“, što je bila aluzija na streljanja u Jasenovcu, a moji su stradali na tom stratištu. Imao sam veliku izložbu 1991. godine u mitrovačkoj galeriji „Lazar Vozarević“ i za tu priliku sam naslikao novu seriju slika, ali i dalje u tom tamnom tonu. Bilo je to dobro slikarstvo, od kritičara ocenjeno kao izuzetno, moglo je dobiti i komercijalnu dimenziju, ipak želeo sam da budem svetliji, radosniji i obično tako i bude, kad znaš šta hoćeš to ti Bog i daje.

Promenili ste rukopis tokom devedesetih i od tada do danas slikate monumentalne kompozicije inspirisane mističnim svetom hrišćanskog istoka.

– Promeni stila prethodila je promena u mom duhovnom životu. Krstio sam se kao odrastao čovek, 1993. godine i sve u meni se smirilo. Bio je to novi početak, a preokret koji je usledio traje sada, već dvadesetpet godina. Počeo sam da crtam od svoje osme godine, u početku mi je bio bitan proces rada, a šta će posle biti nije mi bilo toliko važno,  a danas samo želim da budem slikar svetlosti.

U svom slikarstvu uspeli ste da prožmete moderan duh sa viševekovnim iskustvima vizantijske umetnosti, kao što je pre više od dva veka Hristifor Žefarović uspešno  spojio Vizantiju i barok u manastirskoj crkvi u Bođanima.

– Ovakvog slikarstva više nema. Svako vreme ostavlja svoj trag, a ja sam se samo trudio da ponovo kreiram, proživim i prenesem ono što je autohtono.

 

Svi su išli da igraju fudbal, a ja da crtam

 

Ništa nije govorilo da ću postati slikar. Familija sa majčine strane bili su trgovci iz Dubrovnika, a otac je bio vojno lice, gardijski oficir konjice i po logici stvari i ja sam trebalo da postanem oficir. Ipak, ta dimenzija mog porekla nije proradila. Svi su išli da igraju fudbal, a ja da crtam čičke.

 

O Hramu Svetog Save

– Pozdravljam sve što je urađeno. Drago mi je da ti veliki radovi na ukrašavanju hrama Svetog Save  napreduju, jer bojim se da ne bi bilo toliko urađeno da smo se oslanjali samo na vlastite snage. Manje je bitno da li su taj impozantni mozaički kompleks radili naši ili ruski umetnici, pre bih se osvrnuo na  izbor kompozicije u centralnoj kupoli, koja je mogala biti, na primer  Hilandarski Hrist, ili nešto iz naše bogate likovne tradicije, koja je bila u samom vrhu vizantijske umetnosti svoga doba. Hilandarska ikona Hrista iz 13. veka je jedna od najlepših predstava Hrista na svetu i prema mojim saznanjima najčešće reprodukovana ikona Gospoda. Imamo bogatu tradiciju samo treba na nju da se oslonimo

 

Nisam želeo da mi drugi govore šta da slikam

– Svojim načinom rada nametnuo sam se na Akademiji i već na trećoj godini, po preporuci mog profesora Miljenka Stančića odlazim u Pariz na usavršavanje. Dado Đurić u čiju majstorsku radionicu sam dospeo  u to vreme bio je, već renomirani slikar, koji je bio među prvih pedeset slikara sveta i sve galerije su imale njegove slike. Imao sam prilike da radim i sa Vladom Veličkovićem, koji je, takođe imao majstorsku radionicu u Parizu. Možda mi je to iskustvo pomoglo da shvatim cenu slave i koliko kolekcionari diktiraju tržište, a slikari da bi ga zadovoljili prilagođavaju svoj rad i gube sebe. Mogao sam da postanem izuzetno komercijalan slikar i danas bih sigurno bio veoma bogat čovek, ali sam odustao od toga, jer sam želeo da ostanem svoj.

Marija Vukajlović

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.