SADA & OVDE

Iz ke­ca u dvoj­ku

U bi­lo ko­ju tač­ku cen­tra Mi­tro­vi­ce da sta­ne­te, u kru­gu od 20 me­ta­ra vi­de­će­te bar tri kla­di­o­ni­ce ili koc­kar­ni­ce. Ka­ko se ko­ja rad­nja za­tvo­ri, ume­sto nje se otvo­ri kla­di­o­ni­ca. Po­ja­va ap­so­lut­no ne­ve­ro­vat­na za ne­kog ko se ni­kad ni­je koc­kao, kao na pri­mer me­ne. I na pri­mer ja se pi­tam da li to ne­kom bo­de oči? Ili je nor­mal­no da na po­te­zu od 50 me­ta­ra ima­te osam koc­kar­ni­ca? Si­gur­na sam da ni­su pra­zne, jer za­što bi se otva­ra­le. Pri­vat­na ini­ci­ja­ti­va na ovom po­lju je u za­ma­hu, kao ko­ro­na­vi­rus.

Raz­u­mem ja da ne mo­že­te čo­ve­ka na­te­ra­ti da otvo­ri knji­ža­ru, na pri­mer, kad zna da će tu pu­ći već za tri da­na. Te­ško bi išlo i sa ne­kom ga­le­ri­jom sli­ka, ali za­to je koc­kar­ni­ca si­gu­ran po­go­dak. A kad smo kod knji­ža­ra, u Mi­tro­vi­ci po­sto­ji jed­na. Slo­vi­ma i bro­jem jed­na – 1 knji­ža­ra. I šta će nam vi­še, ko­me je či­ta­nje knji­ga do­bro do­ne­lo? Uo­sta­lom ima knji­ga i na tra­fi­ka­ma, ko­li­ko ti sr­ce že­li, pa ko ho­će mo­že da na­va­li na tu pr­vo­kla­snu li­te­ra­tu­ru.
Ali, koc­kar­ni­ce, to je za­ni­mlji­vo. Mrtva tr­ka iz­me­đu njih i se­kend hend rad­nji. Ne­gde sam pro­či­ta­la da me­đu de­com osnov­no­škol­skog uz­ra­sta ima 30 po­sto za­vi­sni­ka od koc­ke. Ka­žu da pr­vi ti­ket po­pu­ne uz po­moć vr­šnja­ka ili još go­re – ro­di­te­lja. Ve­ro­vat­no oca, za maj­ke ni­sam si­gur­na da se kla­de. One idu u se­ne­di­cu, što je pot­pu­no be­nig­no. Ne znam da li je to tač­no ili ne, ali su­de­ći po bro­ju ta­kvih obje­ka­ta pre sam sklo­ni­ja da po­ve­ru­jem da je­ste ne­go da ni­je. Ako je­ste, a broj uop­šte ni­je va­žan, mno­go je i jed­no de­te, da li se ne­ko ba­vi tim pro­ble­mom u sklo­pu op­šte bri­ge o jav­nom zdra­vlju? Mi­slim, jav­no zdra­vlje ni­je sa­mo fi­zič­ko ne­go i men­tal­no, tu se valj­da raz­u­me­mo. Kad se po­me­ne men­tal­no zdra­vlje svi se od­mah štrec­nu, kao ni­smo kod ku­će, a i zdra­vi smo maj­ke nam. Ali, mi smo pa­li i na is­pi­tu oral­nog zdra­vlja, a ka­ko ne­će­mo na po­lju men­tal­nog ko­je kud i ka­mo de­li­kat­ni­je. To što je sto­ma­to­lo­ška za­šti­ta iz­ba­če­na iz pa­ke­ta bes­plat­nih zdrav­stve­nih uslu­ga, to će­mo sku­po pla­ti­ti kad tad. Ne sa­mo što sa po­no­som mo­že­mo da ka­že­mo da smo kre­zu­ba na­ci­ja, ne­go smo zbog tih sil­nih po­kva­re­nih zu­ba si­gur­no i bo­le­sni­ja na­ci­ja ne­go što bi­smo objek­tiv­no mo­ra­li bi­ti.

Da­kle, kod zu­ba­ra ne ide­mo za­to što ne­ma­mo nov­ca, a kod psi­hi­ja­tra ne ide­mo za­to što nas je sra­mo­ta. Od­lič­no. I ni­ko se ne se­ki­ra zbog mi­li­on koc­kar­ni­ca u gra­du. Još bo­lje. I za­što sam uop­šte po­če­la da pi­šem o koc­ka­nju, a skre­nu­la na zu­ba­re? Ni­je na­mer­no. Po­ne­lo me. Ša­lu na stra­nu, koc­ka­nje i za­vi­snost od nje­ga uop­šte ni­je na­i­van stvar, a po­če­la sam da pi­šem o to­me za­to što sam gle­da­ju­ći te sil­ne koc­kar­ni­ce po­mi­sli­la, zar smo mi stvar­no ze­mlja očaj­ni­ka? Ka­žu da u Sr­bi­ji mi­li­on lju­di igra ne­ku igru na sre­ću ili se jed­no­stav­no koc­ka. To­ga je bi­lo uvek, bi­lo i lo­zo­va i lo­to, po­sle do­šao bin­go, ali ova­ko ni­je ni­kad. Ko­li­ka se tu lo­va obr­će, bog sve­ti zna. I uop­šte oda­kle na­šim lju­di­ma ta lo­va? Kad ne­ma­mo za zu­ba­ra. E, baš sam na­šla po­re­đe­nje, je l’ da? Kao, da ima­te hi­lja­du di­na­ra, ona­ko da vam ne tre­ba­ju, gde bi­ste ih pre po­tro­ši­li u kla­di­o­ni­ci ili kod zu­ba­ra? Te­ško je od­go­vo­ri­ti, zar ne?