SADA & OVDE

Ne­ka vi­si Pe­dro!

Po­slo­vič­na ba­ba ko­ja se če­šlja dok se­lo go­ri, ve­ro­vat­no ima mno­go do­bru fri­zu­ru, jer če­šlja se du­go, du­go. Se­lo do­du­še ne go­ri, ali se gu­ši, što mu na po­slet­ku do­đe na isto. Ali evo, na svu sre­ću du­nu­la je ko­ša­va i ras­te­ra­la smog i ma­glu, pa mo­že­mo, ka­žu, lak­še da di­še­mo. I bez­bed­ni­je. Jad­ni smo mi, svi na go­mi­li, kad nam ži­vot i zdra­vlje za­vi­si od to­ga da li će po­če­ti da du­va ve­tar, ili će pre­sta­ti da pa­da ki­ša, ili će po­če­ti da pa­da ki­ša, a pre­ta­ti da du­va ve­tar. Iz­lo­že­ni smo iz­gle­da bož­joj mi­lo­sti i ne­mi­lo­sti, a ne ka­že dža­be po­slo­vi­ca „ču­vaj se i Bog će­te ču­va­ti“. Mi se oči­gled­no ne ču­va­mo, pa se i Bog ta­ko po­na­ša.

A ba­ba sa po­čet­ka tek­sta? Ona za­pra­vo ima ve­ze sa pla­stič­nim ke­sa­ma ko­je su za­bra­ni­li. Ne­ki dan u pro­dav­ni­ci u kom­ši­lu­ku ni­su mi da­li pla­stič­nu ke­su, pa sam pot­pu­no ne­pri­pre­mlje­na za ovaj eko­lo­ški udar hleb i mle­ko od­ne­la ku­ći u ru­ka­ma. Ka­že tr­gov­ki­nja, ne­ma ke­sa još od Bo­ži­ća. Ma­ša­la. U ve­li­kim sa­mo­u­slu­ga­ma ima ke­sa, ali ovi sit­ni tr­gov­ci ni­su iz­gle­da na­či­sto sa tim, je l’ to za­bra­nje­no, ona­ko di­bi duz (ko he­ro­in na pri­mer), ili ni­je pa ko ve­le daj da mi te ke­se iz­ba­ci­mo da nas još ne ga­nja tr­ži­šna in­spek­ci­ja ili ko­ja je već nad­le­žna za pla­stič­ne ke­se (?), pa da još i ka­zne pla­ća­mo zbog pro­kle­tih pla­stič­nih ke­sa, do­sta nam je što se rve­mo sa ve­li­kom tr­go­vač­kim lan­ci­ma i sa­mo nam fa­li da „pad­ne­mo“ na pla­stič­nim ke­sma, bes­tra­ga im gla­va. I ta­ko … što je do­zvo­lje­no Ju­pi­te­ru, ni­je vo­lu, iz­gle­da.

Ni­je ovo sa ke­sa­ma, a po­seb­no ne sa za­ga­đe­nim va­zdu­hom i vo­da­ma uop­šte stvar za ze­za­nje, ali šta ću, ta­kva mi na­rav, pa se pi­tam gde se de­nu­še po­sled­njih da­na struč­nja­ci za na­to bom­bar­do­va­nje? Ču­di me da ni­je ne­ko od njih ovaj pr­lja­vi va­zduh ko­ji smo udi­sa­li ne­ka­ko po­ve­zao sa bom­bar­do­va­njem. Re­al­no, to je mo­gu­će. Što da ne? Ov­de je sve mo­gu­će.

Me­đu­tim, iz­gle­da da ovog pu­ta ni­je na­to kriv. Šte­ta, a baš bi nam do­bro do­šlo. A ko je kriv? Pa mi smo kri­vi što lo­ži­mo špo­re­te sme­de­rev­ce i vo­zi­mo kr­še­ve od dvajst go­di­na. Le­po mo­že­mo svi da se gre­je­mo na stru­ju, ima je po ce­loj Sr­bi­ji, ga­sa do du­še ne­ma, ne­ću da gre­šim du­šu, al’ stru­je ima gde ti sr­ce po­že­li, čak i na Go­lo­ji. Al’, ne­će naš čo­vek eko­lo­ški. Ne, on ho­će da pod­lo­ži i da pur­nja baš u inat eko­lo­gi­ji. Ne­će ni da vo­zi no­va ko­la. Jok, vi­še vo­li jef­ti­no da pla­ti sta­ru­di­ju ne­go le­po ko čo­vek da uzme kre­dit i za­du­ži se do 2068. go­di­ne i za 10-15 hi­lja­da evra ku­pi no­va ko­la. I šta on­da dr­ža­va da ra­di sa ta­ko neo­d­go­vor­nim gra­đa­ni­ma? Pa da sme­ni mi­ni­star eko­lo­gi­je, na­rav­no. On je kriv za sve. Kad već ni­je na­to.