07.11.2019.
Kolumna: Četke & Metle

SADA & OVDE

Razmišljanja jedne koze

Iako na tržište Evropske unije izvozimo 12 puta više robe nego u Rusiju i celu Evroazijsku uniju, nedavno potpisan trgovinski sporazum o bescarinskom izvozu sa potonjom organizacijom snažno je medijski odjeknuo. Nije bilo televizije ni novina, koji sa velikom pažnjom nisu preneli vest o potpisivanju ovog ugovora, kao da smo u najmanju tim činom „uhvatili Boga za bradu“. A što smo dobili, a da to već nismo imali? Malo toga, gotovo ništa. Činjenicu da ćemo pored hulahopki i jabuka moći da izvozimo i kozji sir. Tvrdi. Rusi i ostali „kazahstanci“ odobrili su nam još bescarinski izvoz vinjaka, nekih rakija, kvote za cigarete, ali Fiatove automobile, jok. Mada, nama bi najviše pasiralo da smo dobili to za automobile, međutim kažu stručnjaci da to nikad, ni pod kojim uslovima ne možemo dobiti, jer Fiat nije naš, već italijanski auto. To što se on u Kragujevcu sklapa, to ne važi, može da se sklapa i na Mesecu, ali u Rusiju neće bez carine. Tačka. Klackanje se nastavlja.

Ali dobro, manimo mi Fiat, snaći će se oni i bez nas (a kako bi nama bilo bez njih, ne znam) nego da se vratimo mi siru. Em tvrdom, em kozijem. Počnimo od evroazijskog tržišta. Kažu da tamo ima 180 miliona ljudi. Koliko tih 180 miliona mogu da pojedu kozjeg sira stvarno ne znam. Kažu da koza daje oko 90 litara mleka mesečno, a da za kilogram sira treba osam litara mleka, što znači da srpska koza daje oko 135 kilograma sira godišnje. Prema neki podacima u Srbiji ima 100 hiljada koza (u Francuskoj ih ima milion) i kada bi kozari svo mleko preradili u sir, imali bismo 13.500 tona sira na godinu. I kada bismo sav taj sir, bez ostatka izvezli, svaki od tih 180 miliona potrošača na evroazijskom tržištu bi godišnje mogao da pojede 75 grama našeg sira. Jedan doručak u 365 dana. Pa vi sad vidite kakav potencijal leži u kozama. Kada bismo rešili da evroazijcima obezbedimo doručak bar jednom mesečno, mogli bismo da izvezemo 12 puta više sira, ali bismo morali i da imamo 12 puta više koza. A gde da nađemo tolike koze? Da ne spominjem koliko koza bismo morali da imamo kada bismo bili ambiciozni pa rešili da našim sirom hranimo 180 miliona ljudi svaki dan. Koliko bi to koza moralo biti, i koliko ljudi bi moralo da ih muze? Uh, zavrtelo mi se u glavi od ove računice.

Ali, kao što naslov kaže, ovo su samo razmišljanja jedne koze. To nipošto ne znači da će tako biti, niti da tako jeste. Šta zna koza? Zovu je i sirotinjska krava. Bila je sirota, posle Drugog svetskog rata, proganjana, zabranjivana, ali, evo sada je došlo njenih pet minuta. Gde je ona iha-haj u odnosu, recimo na kokoške. Kokoška ni u snu ne može da sanja ono što se kozi dešava. Meso živine još nije na bescarinskoj listi. A da li će biti, ko zna? Sve u svemu, ispada da je u Srbiji bolje biti koza nego kokoška.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.