26.12.2018.
Kolumna: Izvestan pogled

IZVESTAN POGLED

Sve bolje i bolje

Dobiti domaći zadatak da za novine napišeš nešto „novogodišnje“, nije ni malo jednostavno. Ne bih znao odakle da počnem. Da li od one optimističke rečenice koju u novogodišnjem intervjuu izgovara predsednik rumske opštine Slađan Mančić, koji očekuje da mu se rodi što više novih Rumljana? Ili od one, koju izgovara, recimo, meštanin sela Ležimira, koji moli boga da proda još nekoliko jutara dobre zemlje i zbriše u grad Sremsku Mitrovicu, gde će se zaposliti u nekoj fabričici za trijesčetrdesetiljadadinaramesečno i kupiti stan od nekog investitora prevaranta, koji štedi na parketu i korejskim bravama, koje pucaju posle godinu dana. Mitrovica i Ruma su na petnaestak kilometara udaljene jedna od druge, a sasvim drugačije gledaju na stvari. Jer, dok u Mitrovici mladi prodaju skupu zemlju na selu i kupuju jeftine stanove u gradu, jer u selima nema ni asfalta, a kamo li perspektive, dotle u gradu ima fabričica u kojima može da se rinta do mile volje za male pare. U Rumi, dobrim seljacima ne pada na pamet da rasprodaju dedovinu, jer u svojim selima imaju fabrike (primer Hrtkovaca, Platičeva, Klenka), pa samim tim imaju razloga da ne traže razlog za selidbu.

Stvar izbora, ne samo od danas do sutra. Ali, Mitrovica postaje grad, pa zato valjda i može da se ponaša beogradski? Kao i Srbija koja se polako, ali sve više svodi u atar beogradskog pašaluka.

Bez obzira na kosovske trube, takozvane vojske, još takozvanije države, i bez obzira na odlučnost našeg ministra vojnog, u našim ratovima se ne gine. Bar ni izbliza toliko koliko se gine u saobraćajkama. One se dešavaju svakodnevno, a jedna od onih, koju svakako nećemo zaboraviti, bar ne na duži rok, je ova koje je u crno zavila Niš i okolinu. Tako se to dešava od onog helikoptera, koji se srušio sa pacijentima, pa evo do danas, kada su se sudarili autobus i voz u pokretu, jer nije bilo rampe. Ostalo je između, sa sve manje ili više ljudskog faktora i što manje lične odgovornosti. Jer, to je naša država. Zemlja, koja ima državnih para za pola godine pravljenja svetlarnika, koji liči na Diznilend za decu udarenu mokrom čarapom, a nema za postavljanje više stotina rampi na pružnim prelazima. Kakva je to država? Drži vodu dok majstori odu?

Koga je briga što nam deca iz ove zemlje odlaze svakodnevno, tamo gde im je bolje i izvesnije. Jedan mudar čovek je još odavno rekao, da mu je otadžbina tamo gde mu je dobro, a to evo traje. Nije više stvar samo ni u platama, već u nesigurnosti. Odrastao sam kao klinac u jednoj drugoj državi, koja je bila mnogo siromašnija od ove, ali ljudi su imali osećaj kretanja unapred. Nije se tada bacala hrana iz besa, ali nam je svima bilo stalo do onoga što imamo. Neće ni sada niko plakati što u Srbiji ima što manje Srba. Ono, Srba je možda sve manje, ali je ljudi na planeti sve više i više. Živeće ovde jednoga dana još više ljudi nego danas, a to što će oni biti u dobroj meri kosooki, pomalo žuti ili crnomanjasti, ne treba da nas čudi, jer svet raste i menja se. Jedni narodi postaju jači, drugi izumiru, a kakav će koji biti i ostati, to zavisi od onih koji ih vode. Ko će ih voditi i kuda, to zavisi od izbora, bar dok se demokratija ne ukine. Kao skupocen, a neefikasan način biranja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.