Vožnja u gepeku

Mitrovačka Gradska uprava za saobraćaj, komunalne i inspekcijske poslove organizovala je 1. februara sastanak sa registrovanim taksistima. Kako se moglo čuti, najveći problemi ovih ljudi su oduvek bili, a i sada su nelojalna konkurencija i cena vožnje. Gradski saobraćajni inspektor je obećao da će sa pokrajinskim inspektorom za saobraćaj pojačati kontrolu divljih taksista sa teritorije Grada. Opsežne kontrole divljih taksista bi trebale da krenu za oko mesec dana.
Ova vest možda nije naročito interesantna onima koji žive u samom gradu, međutim, ukoliko živite u bilo kom selu, taksi vam je više nego neophodan, s obzirom na to da je javni prevoz takav kakav je. Skoro pa nikakav.
Elem, zamislite situaciju da živite u Ležimiru, a radite u Sremskoj Mitrovici. Od Ležimira do Mitrovice ima skoro 20 kilometara. Radno vreme je od šest ujutro, autobusa u tim jutarnjim satima nema (autobusi izgleda voze samo đake, a za radnike, seljake i poštenu inteligenciju ne haju). Ako svakog jutra palite svoja kola (pod uslovom da ih imate) onda radite samo za gorivo, pa je svakako bolje da ostanete u Ležimiru i batalite posao. Ostaje vam taksi prevoz kao jedino rešenje.
I tu dolazim na slučaj Milice J. iz Ležimira. Kada se zaposlila u jednoj mitrovačkoj firmi znala je da će je prevoz izaći prilično skupo, ali šta da se radi, kad mora da se radi. Sa druge strane, kad živiš u Ležimiru ne možeš baš da biraš taksiste. Ponuda je takva, skoro kao javni prevoz, znači oskudna, da ne kažem nikakva. I tako je Milica J. krenula u taksi avanturu. I naučila je mnogo toga, na primer, da taksisti moraš dan pre da se najaviš, moraš da ga obavestiš ako ćeš odsustvovati, moraš da mu opravdaš svaki izostanak, jer ako ne uradiš tako, onda ćeš već sledećeg dana završiti u gepeku. E, sad, vožnja u gepeku od Ležimira do Mitrovice nije pravilo, da se razumemo. I nije to nikakva kazna za izostanak, već jednostavno kad nema mesta za sve, oni koji poslednji dođu moraju u gepek. Naravno, taksista je dobar čovek, neće on odmah putnike staviti u gepek. Prvo se popunjavaju kapaciteti u vozilu, što znači da svaki putnik ima nekog ko mu sedi u krilu. Kad se kapacitet vozila popuni i vožnja krene to izgleda ovako: napred sedi putnik i drži nekog u krilu, pozadi je njih troje i još troje u krilima, u gepeku jedan ili dva, zavisi od dana. To je ukupno devet do deset putnika u jednom vozilu. Plus vozač, kome hvala bogu niko ne sedi u krilu.
Vi možda mislite da ja nešto preterujem, da me je Milica J. pogrešno informisala? Možda ne možete da verujete da se u jednom putničkom autu od Ležimira do Mitrovice može prevesti deset ljudi, plus vozač? Možda se pitate kako tog taksistu sa deset putnika (kao da vozi autobus!) niko nikad nije primetio ni zaustavio? Ni policija, ni inspekcija? Ne znam. Ali znam da je ovo sve živa istina, pošto sam se i sama vozila tim taksijem i za divno čudo izbegla i gepek i drugog putnika u krilu. Možda sam imala više sreće nego pameti.
I da se vratim na početak teksta, na kontrolu koju inspekcija najavljuje. Lepa su ta obećanja, nije da nisu. Njima će se radovati registrovani taksisti, ali pitam se šta će biti kada goreopisanog nesrećnog taksistu jednog dana „nahvataju“ i isključe iz saobraćaja? Ko će ljude voziti na posao i nazad. Jer, registrovani taksi će vam do Ležimira uzeti 800-900 dinara, a u gepeku ćete se provozati za 200. I to je prava slika bede i nas putnika i taksista.