Željko Fajfrić, omiljeni pisac predsednika Vučića

Kakvi su zaista bili Nemanjići

U subotu 17. februara, počinje emitovanje TV serijala „Nemanjići rađanje kraljevine“. Pilot epizoda, emitovana u okviru novogodišnjeg prazničnog programa, nije kod dobrog dela javnosti prihvaćena na najbolji način. Sem na lošoj glumi, autorima se zamera da govor nije primeren onom vremenu, sve u svemu da se za mnogo para dobilo malo. Tim povodom razgovarali smo sa dr Željkom Fajfrićem, šidskim advokatom i piscem mnogih knjiga iz srednjevekovne istorije Srba, među kojima je i „Sveta loza Stefana Nemanje“

M NOVINE: Predsednik Aleksandar Vučić je u jednom intervjuu spomenuo da rado čita Vašu knjigu o Nemanjićima. S obzirom na to da ste sigurno gledali pilot epizodu TV serijala, kakvi su Vaši utisci o tome kako su Nemanjići predstavljeni pred TV publikom?
ŽELjKO FAJFRIĆ: Drago mi je ako predsednik Vučić čita moje knjige. Autori serijala su dobro predstavili Svetog Savu. Srbi su bili plavokosi i plavooki. Kaže se da su Nemanjići svojim plavim očima uvek gledali ka jugu, nisu nikad išli na sever prema Ugarskoj. Uvek prema Vizantiji. Nemanju su predstavili crnog, znojavog, iako nije bio takav.

Mnogi zameraju glumcima na „dorćolskom akcentu“?
Ne zna se kako su oni pričali. Meni je zapalo za oko jedinstveno srpstvo; da se Srbi ujedine, juriš za krst časni. Toga nema, to se kasnije pojavilo. Zatim aplauzi, što je neprimereno. Pa kad kaže Stefan Prvovenčani: „Hoće da mi uvale Jevdokiju“. Pa bila je čast dobiti vizantijsku princezu za ženu. Jedno vreme Vizantinci nisu udavali svoje princeze izvan Grčke. Kad su oslabili počeli su da ih žene stranim prinčevima, ali čak i onda to je bila čast. Autori su preskočili i istorijske činjenice u toj seriji. Ništa se ne zna o Nemanjinom rođenju. On je rođen u Podgorici, takozvana Ribnica, krstio ga je katolički sveštenik. Nemanja se, tek negde oko tridesete godine kada je došao u Rašku, ponovo krstio po pravoslavnom običaju, u crkvi Svetog Petra u Novom Pazaru. To je spektakularan, vrlo bitan momenat, a taj deo su preskočili. Druga stvar, pokazuju samo kako Nemanja pobeđuje – pa Nemanja je i gubio. On ima više izgubljenih bitaka nego dobijenih, ali ratove je dobijao.
Kada je izgubio rat sa Vizantijom, ušao je u logor gde je bio vizantijski car. Predao se u košulji bosonog, golih ruku sa konopcem oko vrata, noseći mač. Klekao je pred vizantijskog cara i dao mu mač i ovaj ga je stvarno proveo kroz Carigrad. Bio je tamo neko vreme i video šta je Vizantija i neposlušnost prema njoj. Zatim je bio veran caru Manojlu. Tek kasnije kad su krstaši prolazili kroz Srbiju, on se opet okrenuo protiv Vizantije. Njegova istorija je dugačka, ima mnogo materijala, a u seriji su sve to zbrzali.
Stefan Prvovenčani i Sveti Sava pisali su žitije o svetom Simeonu, o čemu se ponešto iznosi u seriji.

O čemu govori Vaša knjiga o Nemanjićima?
Ovo je prva knjiga velike sage o porodici Nemanjić, porodici koja je vladala u vreme njenog najvećeg uzdizanja. Mnogo toga što je najlepše u istoriji Srbije vezano baš za Nemanjiće, a i svaki Srbin možda i ne pomišlja da je mnogo toga na čega je najviše ponosan, stvoreno baš u vreme Nemanjića.
Na prvom mestu država, najpre župa. Onda kraljevina pa carevina. Među dostignuća Nemanjića spada i stvaranje Srpske pravoslavne crkve, prvo Arhiepiskopije pa Patrijaršije.
Hilandar je stvoren zahvaljujući njima. Usko sa tim vezano je i izidavanje i islikavanje čitavog lanca manastira po celoj Srbiji i Makedoniji, Kosovu i Metohiji sa svojim crkvama, a sve to spada među najveća kulturna dostignuća čovečanstva.
Počeci pismenosti i srpske književnosti vezani su opet za Nemanjiće. Zar ima lepše simfonije reči i stihova od onih u žitijima?
I sam život Nemanjića jeste ono što je u nekim momentima ravno najuzbudljivijem romanu.
Šta je sve u svome životu preturio Stefan Nemanja, od roba sa konopcem oko vrata koga vuku Carigradom, do toga da za nekoliko godina nakon toga ženi svoga sina sa vizantijsku princezu? Čovek bi pomislio da to može biti jedino u filmu, i to onom lošijem.
Njegov sin Stefan, kasnije Prvovenčani, pokazuje izvanrednu snalažljvost, najpre u sukobima sa svojim bratom Vukanom, pa sa okolnim vladarima, a mnogo toga uspeva uz pomoć svoga brata Svetog Save.
Tako je i kraljevska kruna došla u Srbiju. Nije tajna da su Nemanjići, skoro pa svi bili i te kako osetljivi na vlast, ukratko – vlastoljubivi. Stoga i česti sukobi između njih, malo koja smena vlasti je prošla bez trzavica i pravih ratnih sukoba od kojih su neki umeli da traju i duži niz godina.
Ipak Srbija ni u jednom momentu nije nazadovala, naprotiv, svaki od Nemanjića dodavao je nešto na snazi državi, neko više, neko manje, ali je uvek samo – dodavano.
U vezi sa tim pojavljuje se i cela galerija ženskih likova, princeza koje su udavane za Nemanjiće i koje su umele tako da se postave da postanu i bitan deo srpske istorije. Izuzetna je uloga i crkvenih velikodostojnika, arhiepiskopa, kasnije patrijarha.
Ovde se samo može pretpostaviti da je većina njih, a možda i svi, bila Nemanjićke krvi.
Kao i u svim evropskim zemljama, mora da su i ovde Nemanjići pokušavali da na vodeća mesta u crkvi postave svoje rođake, da li iz direktne, da li iz neke sporedne loze.
Ukratko, istorija Nemanjića je nadasve uzbudljiva, interesantna, ali još više poučna.

Zanimljivo da baš nema jasnog objašnjenja zašto su mnogi Nemanjići bili sveci, a car Dušan nikada nije to postao, iako je Srbije za njegovo vreme postala carevina?
Nakon krunisanja, grčka crkva je bacila anatemu na Dušana i Crkvu. Tek je knez Lazar izmirio Srpsku pravoslavnu crkvu sa Grčkom. Srpska pravoslavna crkva se nije odrekla patrijaršije. Grci su bili carevi i patrijarsi, Srbi mogu biti samo kraljevi i arhiepiskopi, a car Dušan se drznuo da se proglasi za cara. Formalno opravdanje zašto Dušan nije svetac je to što je zadavio oca Stefana Dečanskog. Pravi razlog je sukob sa Grčkom pravoslavnom crkvom. Srpska pravoslavna crkva je dugo bila pod uticajem grčke, a kasnije pod ruskom. Tako je i ostalo. Inače, car Dušan nije jedini naš car. Ima četiri srpska cara. Imamo Dušana, njegovog sina Uroša, zatim Simeon Siniša Dušanov polubrat, sin Stefana Dečanskog. Simeon se proglasio za cara kad se raspalo carstvo posle Uroševe smrti. I onda njegov sin Jovan koji je napravio Velike Meteore. To je poslednji car Nemanjićki, doduše kratko, oko pola godine. Zamonašio se i otišao u Velike Meteore. Četiri cara. To je malo ko znao. Svi smo upamtili Dušana, ali njegovo carstvo je trajalo kratko.

Znači istoriju su pisali vlastodršci?
Despot Stefan Lazarević napravio je kult oko Lazarevića, a njima je to trebalo, pošto je Vuk Branković hteo da ga sruši sa prestola.

Šta je opredelilo Aleksandra Vučića da se zainteresuje za Vaše knjige?
Vučić je imao konferenciju za štampu i pričao je kako nije imao nikakvih obaveza pa je čitao. Mene je pomenuo trećeg: „Od Fajfrića čitam Nemanjiće“, rekao je u nekoj TV emisiji.

Kako su živeli Nemanjići?
Stvarno su živeli u brvnarama, kako se prikazuje u TV seriji. Čak i kod cara Dušana, kad dolazi Kantakuzin kod njega, dvor je bio od drveta. I u ostatku Evrope je bilo tako. Tako se živelo tada. Kod Uroša Prvog, kad je dolazilo vizantijsko poslanstvo povodom udaje njihove princeze, živelo se skromno. Tek kasnije, Milutin kad je krenuo prema Vizantiji i počeo osvajati vizantijske teritorije, odjednom oni dobijaju i bogatstvo, sto godina posle Nemanje.

Sve u svemu, imate ili nemate primedbu na TV serijal o Nemanjićima?
Što se tiče kostimografije, u redu je, ali što se tiče radnje tu je ispreskakano više nego što je trebalo. Malo umetničke slobode i to je to. Gluma je očajna, kao da recituju. I smeta mi deo kad je Ana došla, pa deci prepričava događaj, umesto da to prikaže ona priča kao dokumentarna emisija. Onda dolazi vizantijski car, pa Nemanji priča šta se sve desilo. Mi to nismo videli. Pola toga je nerazumljivo, od prekrštavanja, pa do svađe sa bratom.

Koja istorijska TV serija po Vama je urađena najbolje do sada?
„Vuk Karadžić“, bez sumnje. Milovan Vitezović zna dobro, on je i pesnik, ali on dobro poznaje stvari i tu nije bilo nikakvih preterivanja, već je to majstorski uradio. „Aleksandar Obrenović“ je takođe dobar. Ne možeš ti nikad stopostotno pogoditi, ali to je to. A u seriji o Nemanjićima su mnogo preskočili, tako da sam i ja teško pratio. Krenula je zainteresovanost, kako god. Ipak, ljudi su željni ovakvih serijala.

Kao da je bolje prihvaćena serija „Senke nad Balkanom“? Tamo se pojavljuje lik Mustafe Golubića o kome ste pisali u svojim knjigama?
Golubić je veoma zanimljiv lik. Učestvovao je u organizaciji ubistva Trockog. On je izmakao iz Solunskog procesa. Hteli su i njega da ubiju, pa je zato rekao da će se osvetiti. Smederevo kad je odletelo u vazduh – on ga je minirao. Tačnije, došao je iz Moskve. Tita su smenili, a on je dokument o smeni pocepao, pa su Rusi poslali Golubića da ga smeni ili ubije. Zato ga je Tito posle toga izdao Nemcima. I Nemci su ga tako povredili, da su ga na stolici izneli na streljanje. Kad su ga Rusi iskopali, nijedna kost mu nije bila čitava. Sahranjen jer u SSSR-u, u njihovoj aleji velikana.