08.02.2018.
Intervju

Miroslav Benka, pozorišni reditelj

Srem, moja večita inspiracija – moj život!

Godišnju nagradu Zavoda za kulturu za 2017. godinu – Medalju kulture za multikulturalnost i interkulturalnost, krajem prošle godine primio je reditelj, glumac, scenarista, dizajner i docent Miroslav Benka iz Stare Pazove. Režirao je više od 70 pozorišnih predstava, TV emisija i multimedijalnih programa, klasičnih i savremenih autora u zemlji i inostranstvu. Njegove predstave su izvođene na najznačajnijim festivalima u zemlji i u svetu (Austrija, Mađarska, Rumunija, Slovačka, Norveška, Finska, Egipat, Iran…), za koje je dobio brojna priznanja.

M NOVINE: Prilikom preuzimanja ove velike nagrade rekli ste da je najteže biti prihvaćen u svojoj sredini, a kada vas još i nagradi, to znači da ste stvarno dobri! Da li je teže biti prihvaćen nego napraviti pozorišnu predstavu, film ili dobiti neku svetsku nagradu?
MIROSLAV BENKA: Znate li onu lepu srpsku poslovicu: Najteže je biti pop u svome selu! Tako je to verovatno u svakom poslu, pa i našem. Neizmerno volim svoj posao i radim ga posvećeno i do kraja. A kad nešto radimo posvećeno, iz ljubavi, uz to još sa malo znanja i talenta, nagrade kad – tad pristignu. Ipak, ova je jedna od mojih najdražih nagrada jer mi ju je dala sredina u kojoj sam rođen, koja me inspiriše i kojom se celog svog života bavim. Takvo bogatstvo različitosti naroda, jezika, kultura gotovo da nećemo naći u svetu na ovako malom geografskom prostoru. Ovo nije fraza već planetarno pravo na različitost našeg podneblja i neoboriva činjenica.

Većina vaših predstava je građena na multikulturalnosti. Ono čime se bavite uspeva da objedini vaša različita interesovanja – prema književnosti, muzici, slikarstvu, pozorištu. Gde pronalazite motivaciju, ideje za svoje stvaralaštvo?
U ravnici, u Sremu. U svim mojim Sremcima. U činjenici da imamo više mogućnosti da vidimo, imamo i više mogućnosti da se upoređujemo, da zaključujemo i naravno, da napredujemo. To je veliko bogatstvo.

Na koji način vas inspiriše ravnica, Srem?
Rođen sam u Sremu. Srem je moj život! Svi ovi ljudi, ova masna i plodna zemlja, genetski kod utisnut u sve nas, predodredio nas je da budemo to što jesmo – Sremci. A Sremac, još od Aurelijana, vizantijske Panonije, preko Stefana Dragutina, sremskog kralja pa sve do današnjih dana, je čovek od stava, tvrde glave i toplog srca, razapet između zemlje i neba. (Neka mi ne zamere Banaćani i Bačvani, Šumadijci i drugi). Ova panonska ravnica gde je vladalo toliko carstva i živelo, živi više nacionalnih zajednica i gde je bilo normalno razumeti drugog, videti šta je u toj nekoj drugoj, drugačijoj tradiciji bolje u odnosu na moju, našu.

U vašim predstavama videli smo decu i jabuke, kao da je to veoma bitan lajt motiv. Zašto deca i jabuke?
Jabuka je jedan od najstarijih biblijskih motiva, još od Adama i Eve. Osim toga jabuka je jedan od osnovnih motiva u našoj, slovenskoj tradiciji, mitologiji, uopšte hrišćanstvu. Budi sećanje na najlepše trenutke detinjstva, slavlja. A deca su najčednija, iskustvom neuprljana ljudska bića, u svakom od nas čuči i jedno takvo dete, zato sam imao potrebu da prenesem i deo mojih, naših doživljaja. Taj motiv sam koristio u nekoliko predstava, naravno uvek u novoj dramaturškoj obradi i drugim značenjem.

Vi ste najčešće kompletan autor predstava – od dramatizacije, režije, scenografije, kostima, muzike, dizajna. Šta je najvažnije kada radite predstavu?
Da znam šta radim i zašto baš to radim. Ja sam u početku završio dizajn, odmah zatim diplomirao sam glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a zatim i režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. To mi je pomoglo da u svom radu sagledam bolje stvari. U pozorištu je sve važno, baš kao i u svakom dobro obavljenom poslu, kada želite da date svoj maksimum. Pozorište je, od ideje do njegove finalne realizacije, zasnovano na sinkretizmu, sadejstvu svih umetnosti u kojoj je svaka od njih od izuzetne važnosti. Pozorište je samo po sebi jedna od najsloženijih umetnosti i u sebi sadrži kazanu reč, glumčev pokret, prostor, formu, boje, zvuk i svetlo – i u fizičkom smislu i kao metafora – svetlo koje budi nadu. Naravno, svako umetničko moglo bi da bude i bez mnogih elemenata ali bez dva osnovna elementa ne može da postoji: bez aktera, odnosno samog umetničkog dela i publike, odnosno, onoga koji sve to posmatra, odnosno, prima i doživljava na svoj jedinstven način.

U poslednje vreme bili ste dosta zaokupljeni pozorištem pokreta. Zašto?
Pozorište pokreta je samo jedan od žanrova koji se razvio u niz pozorišnih izraza. Telo je osnovni objekat u kojem smo rođeni, u isto vreme svojom arhitektonikom i različitošću polova, vekovima budi inspiraciju umetnika i samog čoveka u smislu privlačenja ili odbijanja. U smislu produženja vrste. U isto vreme u pozorištu, je telo i instrument i objekat, pomoću kojeg se glumac izražava, odnosno u kojem glumac stvara. Iznad svega pozorište, gluma je pre svega igra, a igra je jedna od čovekovih suštinskih potreba. Svako od nas neprestano ima potrebu da predstavlja nekog drugog i stalno menjamo maske. Igra se u porodici, na ulici, školi, sportu, crkvi i politici – naročito u politici smo tokom vekova svedoci veličanstvenih dela. Igra će nadživeti sve jer se nalazi u suštini našeg ontološkog bića, u suštini ljudske egzistencije.

Režirali ste u mnogim profesionalnim pozorištima u bivšoj Jugoslaviji i inostranstvu ali i u svojoj Staroj Pazovi. Ima li razlike u radu sa amaterima i profesionalcima?
Suštinske razlike nema. Ipak, osnovna razlika između amaterizma i profesionalizma je što amateri rade uglavnom intuitivno, neupućeni u dovoljnoj meri u tajne misaonog procesa stvaranja, u tajne studija dramskog dela, u tajne svoga tela i glasa i međuljudskih odnosa, dok se profesionalci osposobljavaju da aktivno posmatraju i vide život oko sebe, u sociološkom, fiziološkom, psihološkom, psiholingvističkom i filozofskom smislu – u smislu dedukcije. Uočavaju razlike, osveste i probude svoje telo, osposobe ga i savladaju način mišljenja i tehniku, hodanja i govora, uoče međuljudske odnose, način izražavanja lika koji tumače, i spoznaju svoje krajnje mogućnosti/domete. Postoje, osim već navedenih teorijskih predmeta i istorije drame i pozorišta i niz veština, disciplina, tehnika koje se izučavaju na studijama, od Delsarta, Dekroa, Labana, Stanislavskog, Mejerholjda, Brehta, Grotovskog, Barbe, Mihaila Čehova i drugih. Najbolje je tokom studija upoznati se sa svakom od njih, sagledati svoje mogućnosti i izvući sopstvene zaključke. Ovakve tehnike su neophodne da bi se u susretu sa rediteljem razvio jedan drugi, paralelan svet u odnosu na saznajno, doživljeno i viđeno.

Da li je fraza da nema razlike između amaterske i profesionalne predstave?
Nema pravila. Može, a ne mora da bude. Kod nas se često brkaju pojmovi da ukoliko su glumci lišeni diletantskih preglumljivanja, to je onda predstava na nivou jednog profesionalnog pozorišta. Ovo je sasvim pogrešno razumevanje jer i u profesionalnom pozorištu glumci nisu uvek na nivou svoje profesije… Objasniću. Setimo se slika Anri Rusoa koji stoji u muzeju Metropoliten i u svetskim istorijama slikarstva, paralelno uz Rubensa ili Pikasa. Prvi je samouki slikar dok su druga dvojica obrazovani umetnici, ali to ne umanjuje ni kod jednog ni kod drugog, ni trećeg, snagu njihovih dela. Uzmimo za primer i dvojicu naših Sremaca, Šiđana – Iliju Bašičevića Bosilja i Savu Šumanovića, prvi je samouki slikar dok je drugi školovan kod Andre Lota u Parizu. A obojica, svako na svoj način, spadaju u naše najznamenitije umetnike.
Može da se istovremeno razvija mnogo poetskih linija – amaterska (uslovno rečeno, neprofesionalna), koja ne mora da ima dodirnih tačaka sa profesionalizmom, a u krajnjem slučaju može da nas dotakne sa istom količinom energije upravo kao i Rubensovo ili Pikasovo delo. Baš kao što je slučaj u istoriji slikarstva, tako je i sa pozorištem. Video sam niz loših profesionalnih predstava i obrnuto. Ko zna iz kojih razloga, i pored sve volje, prosto se ne desi predstava, koja bi trebalo da nas se tiče, da nas uzbudi i podstakne na katarzu, odnosno duhovno pročišćenje.

Da li nam je amaterizam potreban kada smo svesni da živimo u siromašnom društvu i da često nema dovoljno sredstava ni za profesionalna pozorišta?
U mom odgovoru na prethodno pitanje implicitno sam odgovorio i na upravo postavljeno pitanje. Sve što nam pomaže da nešto naučimo i preispitamo sopstveni odnos prema životu, moralnu ispravnost, a u odnosu prema čoveku i svetu – plemenito je i nije na odmet. A pozorište može da se priredi i pod golim nebom, važan je razlog susreta dva bića – baš kao za ljubav ili rat: glumca i gledaoca.

Putovali ste i radili ste u pozorištima kod nas ali i u inostranstvu. Svojevremeno, priredili ste na jednom od najlepših zamkova srednje Evrope, Bojnice, multimedijalni događaj sa kojeg su izveštavali mediji svetskih TV kompanija: CNN, BBC, DeutscheWele, RTL, Arte… Gde se bolje osećate kao umetnik?
Nije tu važno pitanje ličnog osećanja. Video sam mnogo i mogu se praviti paralele ali u suštini umetnici su isti svet i ovde i bilo gde drugde na svetu. Samo je pitanje odnosa prema poslu, a i različito ulaganje društva u kulturu. I kod nas ćete naći i odgovorne i vredne ljude, baš kao i tamo, na nekom drugom mestu. Lepo je otići i videti, ponešto napraviti, porediti stvari, izvući pouke i promovisati lepotu sopstvene kulture. Imao sam potrebu da odlazim i redovno da se vraćam kući, kako bih napunio baterije i povratio snagu. A kuća nam je tamo gde smo prvi put ugledali nebo!

Vaš umetnički put počeli ste kao glumac, nastavili kao reditelj, bili ste i univerzitetski profesor, umetnički direktor, selektor i direktor, producent. Čime bi ste želeli da se bavite u budućnosti?
Ne stavljam tačku na pozorište, tu uvek imam šta da kažem. Želja mi je da konačno završimo moju monografiju, na kojoj radimo nekoliko godina, da napravim film i TV seriju, na kojoj radim već četiri godine. Predložim multimedijalni događaj za Novi Sad – Kulturnu prestonicu Evrope 2021. Nešto slično kao na zamku Bojnice – sa džinovskim projekcijama po svim zidovima Trga slobode u Novom Sadu, plesom u vazduhu i multimedijalnim, kružnim vođenjem, zvuka i svetla! Ali o tome, nekom drugom prilikom.

Čini mi se da uvek polazite od lokalnog i težite ka univerzalnom. Možemo li to reći i za ovu najnoviju predstavu?
Da. Uvek morate poći od sebe, poniknuti i proniknuti u sebe i ne baviti se trivijalnim stvarima. Već suštinskim, životno važnim. Krenuti od ličnog i lokalnog ka univerzalnom, kako bi bilo razumljivo ljudima čitavog sveta. Naravno, desi se da poneki čovek ne razume tačno šta je to i to – ali, nesumnjivo će prepoznati energiju i reagovaće na pravim mestima. Ostaće mu to negde zapisano, na samo njemu svojstven način.

Teško je opisati vaš opus, jer pored pozorišta vaša velika ljubav je i fotografija, čak možemo reći da su sve vaše predstave sastavljene iz mnoštva slika, ali pripremali ste i zanimljiv projekat fotografija.
Da. Neki su ih nazvali „režirane fotografije“, koje su zapravo u isto vreme uvod u moj dugo pripreman igrani film. Na foto editorijalu radilo je stotinak učesnika, ostvarivši velike panel fotografije 100 sa 70 centimetara. Sa fotografijama smo putovali od Stare Pazove do Novog Sada, Rijeke, Budimpešte, Bratislave, Varšave i drugde.

U svom radu i životu šta je to u šta verujete? Koja je to najveća vrednost?
Vera je neophodna kao pokretač i nastavak života. Vera u sebe samog u čoveka kao takvog i u univerzum iz kojeg, ko bi znao sa sigurnošću da kaže, ko to upravlja našim sudbinama. Sve religije propovedaju i veruju u Boga, kao vrhovnog, sveopšteg stvoritelja univerzuma i sveta na Zemlji. Nažalost, ljudi su podeljeni. Ulazio sam u mnoge svetinje: pravoslavnu i katoličku, evangeličku i džamije i pagode, i sinagoge… Ipak, verujem u osvešćenog pojedinca, snagu misli i dobro delo – blisko panteizmu – verujem u nebo, zemlju, drvo, sunce, vazduh, vodu – u prirodu i u prirodu stvari. Verujem u Sunce. Sunce je pokretač sveta – čista energija. I, najzad, verujem u slobodu.

Šta je to za vas sloboda?
Sloboda duha! Kad možemo potpuno slobodno da mislimo, živimo i stvaramo, a da pritom ne ugrožavamo prirodno i društveno okruženje, već, naprotiv, da razvijamo lepotu različitosti. Sloboda je i smisao za toleranciju i uzajamno razumevanje, ljubav čoveka ka čoveku, smisao za istinoljublje, empatiju ka tom i takvom okruženju!

Spomenuli ste istinoljublje. U kojim prilikama ne govorite istinu?
Ne govorim istinu kada smatram da me je neko nešto nepristojno upitao, kada me je upitao ono što ne bi trebalo da ga interesuje. Ili kada je u pitanju neki viši cilj. Tada sam spreman da ne kažem istinu. I laž je u ljudskoj prirodi, u prirodi svakoga od nas. Na kraju, obično, priznam sve i opraštam sagovorniku za upitano. Odraslom čoveku život nikad nije toliko kratak da ne bi izgovorio hrabre reči i učinio značajno delo. A istinoljublje je i hrabrost u isto vreme.

Pažljiv gledalac može da odgonetne snažne poruke u vašim predstavama. Šta vas plaši?
Nisam po prirodi plašljiv čovek. Voleo bih da je umesto elektronskog doba nauka mnogo više razotkrila čoveka, našu ličnost, psihološki sklop, porive, poroke. Jako malo je učinjeno na međusobnom razumevanju, međusobnom uvažavanju različitosti, toleranciji. Voleo bih da mnogo više znamo o drugim ljudima, o čoveku, o ljudskom biću kao takvom. Ipak, rekao bih, najviše me brinu, na jednom globalnom nivou: ne otkrivene bolesti, sve prisutnije zveckanje oružjem i, da će kultura veoma brzo postati nepotreban trošak. A kultura je neophodna od brige o njivi do lepog ponašanja i ophođenja prema svojim najbližim, komšijama, svom kulturološkom i društvenom okruženju. Ako nam visoka kultura postane nepotreban trošak – onda bi to bio prag svih pragova – uvod u kraj narodā. Kraj naše civilizacije!

Život je večita borba između dobra i zla, ljubavi i mržnje, rađanja i smrti. Književnost i pozorište je slika te večite borbe. Kakav je vaš stav o smrti?
Svako rođenje, odnosno svaki početak je neminovno uvod u sam kraj, u smrt – ono o čemu mi ljudi, ne znamo ništa. Ali sumnjam da energiju možemo uništiti. Pre bih rekao da je naš odlazak, ono što kaže Crnjanski, ,,seoba duše na neko drugo mesto“, u neki drugi oblik… Kao što se nisam brinuo o svom rođenju, neću se brinuti ni o svojoj smrti! A kultura i umetnost je/su mogućnost/i da, kada naiđemo na prepreke, život se lakše prebrodi, ostvari san, učini život razumljivijim/zanimljivijim i ponešto ostane iza nas – za one koji će doći posle nas, za buduće naraštaje. Eto, i sada se samo igram. (Smeje se).
Razgovarala: Ana Simonović
Foto: Pop Popović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.